Жена, кревет до ње, загледала се дубоко у очи дјевојчице.
“ Очи су јој на оца“, проговори мајка. „Сва је на њега.“
Њен отац оставио их је прије три године. Малецка је имала двије. Мајка каже да их је оставио баш онда када је она помислила да њихов живот значи истинску срећу. Отишао је својој некадашњој љубави за коју је тврдио да му већ одавно не значи ништа.
Купили су стан на кредит, а имали су у плану и камп кућицу да са њом обиђу свијет.
Он је радио посао који је захтијевао велика улагања и увијек је било ризично, али она је чврсто вјеровала у њега.
Вјеровала је у њега, и то да заједно могу све.

„Карма је то сестро“, изговорила је. „Баш када сам помислила да сам преживјела све падове, све лоше везе, остављања и исплакала ријеке суза, опет ми се десило оно чега се још моја баба плашила.“
“ Ма каква карма?“, упитала је жена у бијелој спаваћици кревет до мене.
„Карма. Женско проклетство. Знаш ли да нисам могла да разумијем моју бабу која би говорила да смо јој ми женскиње туђа вечера. Никако нисам могла да разумијем то. Вјеровала сам да је хладна, безосјећајна и неправична. А уствари страх је говорио из ње. Страх да ћу се патити као што је она, њена мајка, баба, сестра…“
„Карма је чудо“, добаци жена са последњег кревета у нашој соби. Тетка мог оца растурила је туђу породицу а шћер коју је родила са братом свог мужа бацила је у стари бунар са кога се појила сеоска стока. То се сазнало много година после, но све вријеме њени најближи вукли су то проклетсво. И још га вуку. Кад кажем најближи мислим и на себе. Од како сам освјестила ту истину сваку недељу палим свијећу за њих двије молим и дајем опроштај.“

Жене су је блиједо гледале, док је она мајка покривала уши своје дјевојчице.
А свака од њих знала је или је слутила у својој породици сличну причу.
„Како спава…Анђеоски“, пребаци тему једна од нас. „Долази ли отац да је види?“
„Не. Каже да има сувише обавеза око друго двоје дјеце. Једно је његово…“
Мук.
Накашљавање.
„Шта кажу доктори?“
„Кажу ми да болујем од галопирајућег…на плућа је пошло. Кажу ми да ме је туга сасула, а ја сам ето вјеровала да сам ипак срећна“, погледала је у дјевојчицу.
Једна суза склизила је низ њено лице.
Жена кревет до њеног устала је и додала јој чашу воде.
„Пусти ко да они све знају. Ја знам жену којој су исто рекли прије ево седам година и ено је веле још по селу стоку чува. Ништа јој веле не фали. Кад изађеш одавде лијепо да одеш у село. У шуму негдје, и да те Бог оздрави.“
„Немам гдје да одем, сем у она четири зида, а и она су ми на кредит. Но ето слава Богу мој брат се брине о томе.“
„А он, зна ли за тебе?“
„Не. Мала му каже да нешто нисам добро, али он само вели одмахне као да никад нисам ни била добро. Питам се само гдје нестаде онолика љубав. И да ли је икад уопште и било. Јесам ли слијепа била поред оба ока?
А нека! Није ни битно. Сва моја вјера у њега нестала је онога дана кад је одлучио да оде. Лажем. Вјеровала сам још пар дана да ће да се предомисли а онда сам схватила да више вјеровати смисла нема.“
„Кукавица!“, повика жена до прозора и усрка кафу у себе. „Кукавица ка и они мој, и ка и сваки од аскурђела ми до сина мојега што ће сутра исти бојим се бити. Нема у свима њима храбрости колико у само једној жени има!“
„Нека, знам ја да је све за неко више добро. Само се питам за које добро је моје страдање. Хоће ли оно означити крај њеног страдања и хоће ли моје страдање искупити гријехе свих мојих женских предака?“
Помиловала је дјевојчицу по тјемену главе. Сјетила се како ју је исто тако отац на одласку на посао љубио, све до онога последњег одласка када се више није ни вратио.
„Вољела бих кад ја одем…“
„Нећеш ти још ни до Бог…“
Удахнула је дубоко, као да прикупља сву снагу у себи.
„Вољела бих да она бар не осјети оволику бол колику ја сад осјећам. Тада, а ни после, никада. Вољела бих да само памти лијепо, а ваљда ће и за ово до сада нашега живота имати шта.“
Још једна суза скотрљала се низ њен образ и слила низ лице дјевојчице.
„Мајко! Опет плачеш мајко? Да ли те боли? А ја сам се спустила и заспала на твом кревету. Зашто ме ниси будила? Лези. Лези, молим те. Одмори.“
„Нека сине, могу ја. Добро је мајка. Само ти лези, али кад крене визита изаћићеш да доктор опет не виче.“
„Лези мајко. Сигурно си уморна. И ја нисам твој син. Знаш да сам ја твоја дјевојчица. Знам да су тебе звали сином али ја сам твоја дјевојчица.“
„Добро шћери. Ти си моја дјевојчица јача но иједан син у иједне мајке, је ли тако?“
„Тако је мајчице.“
Окренула се према кревету на ком је лежала она жена која је говорила о гријеху своје тетке и проклетсву што га вуку годинама.
„Паметна моја дјевојчица, а ја бих да се не пати као ја па јој ко вичем сине. И то је проклетство вала. Добро моје дијете. Ово је даће Бог све за њено добро.“
.
Дјевојчица је имала крупне зелене очи. У зеницама један стан на кредит, исте крупне очи одраслог мушкарца, једна врата затворена за сва времена и мајку склупчану од бола у средиште зеница. На беоњачама слика срећне породице. Два дјечака, оне исте крупне зелене очинске очи и непозната ми жена са њима. Од њих до средишта ока ријека суза.