Васкрсли манастир

Шира прича о «манастиру који израња».

Манастир Драговић су 1395. сазидали Срби дошли после Косовске битке у Далмацију (данас Хрватска, близу Книна). Премештен је још у 18. веку јер је постојала опасност да га потопи неколико извора уз речицу Драговић. Тај, други по реду манастир Драговић освећен је 1867. године. Приликом зидања хидроелектране 1958. потопљен је и овај други манастир, и остаци првог, заједно са српским селом Кољане и гробним местима Срба. Ту је сада језеро Перућа. Ову одлуку је донела комунистичка власт која је правила хидроелектрану, а коју су тада чинили Срби. Становништво је пресељено у Војводину.

Нов, трећи манастир је направљен скоро одмах након потапања, 1959. године. Манастир је страдао и након рата деведесетих, те је тада опустошен. У њему су чували краве, па је изгледао као штала. Тек 2003. креће његова обнова и данас су тамо два дивна монаха које сам имао радост да упознам, отац Јован и отац Варсонуфије. Дакле, обновљени манастир је молитвено и богослужбено жив, уређен и леп, и православни Срби долазе да га обиђу и у њему се Богу помоле.

Медији, с друге стране, воле сензационализам, те су тако, сензационално и половично, пренели репортажу о манастиру Драговић. Нови манастир нису ни поменули, али говоре да је стари манастир који је изронио «феникс», или «указање». Ја бих први волео да ово означава неку најаву обнове српског живља у Далмацији, али су зидине старог манастира видљиве скоро сваке године кад опадне ниво језера, вероватно од те педесет осме.

А ето, ту је, свега стотињак метара од потопљеног – васкрсли манастир! О томе чуду, о тој вери и истрајности ни реч!

Христос је рекао да, ако имамо веру као зрно горушчино, можемо рећи гори да се помери и она ће то учинити. А ево, два пута се померио манастир, два пута васкрсао и жив је. О томе медији не говоре. 

Ако вас пут нанесе у Далмацију, топло саветујем да посетите манастир Драговић, трећи по реду који носи то име, његове светиње, прелепу природу и драге монахе. И помјаните у молитви све наше страдале, прогнане и оне који и даље тамо храбро истрајавају. Мени су они највећи „феникси“ и упоришта наде за наш народ у тим крајевима.

АВДЕНАГО