„Наше је само оно што поклонимо другима“.

Гладни стољећима, купујемо више хљеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хљеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази.
Наши стари су нас учили да подигнемо комад хљеба који је пао на земљу, да дунемо у њега, пољубимо га и прекрстимо се. Једанпут сам видео принцезу Јелисавету како подиже комад хљеба који јој је пао, како га љуби и крсти се. Добар, заборављени обичај, пун поштовања према хљебу. Заборављен, као и стара реч – задужбина.
Стари београдски трговци, проглашени послије рата окорјелим капиталистима, оставили су иза себе задужбине. Данас има много богатијих од њих, па опет, нико ништа не оставља. Стисли се и ћуте.
Наши, који су успјели у бијелом свијету: нафташи, банкари, индустријалци… нико да поклони граду чесму, јавну зграду, скулптуру, стипендију, топли оброк за сиротињу… Коме ће све то да оставе? Својој дјеци? Али, зна се: увијек постоји генерација која стиче, и она друга, која расипа. Нико неће ништа понијети на онај свијет, када једанпут буде одлазио.
Изгубљене су све вјере, сем религије стицања.
И ако су отимали, крали, експлоатисали, цицијашили, стари трговци, тадашњи контроверзни бизнисмени, опет су све то остављали отачеству, да некако искупе грешну душу. Шта ми да оставимо? Шта су наше задужбине? Можда треба почети од нечег малог, готово неважног? Свијет се не поправља великим гестама, већ ситницама. Можда, за почетак, треба остављати стари хљеб у пластичну кесу покрај контејнера? Двије увеле виршле, допола попијен јогурт? Дотрајале ципеле? Какво вријеме, такве задужбине! Могу сасвим лијепо да стану у пластичну кесу.
Остављам је покрај контејнера и окрећем се после пар корака. Нестала је! Та наша мала задужбина некада се звала севап.
Шта је севап? То је кад чиниш добро дјело, а остајеш непознат. Нечија захвалност хранила би твоју сујету. Стара господа, у преврнутим громби-капутима, обилазе пијаце и скупљају лишће купуса, понеки откотрљани кромпир, заборављену шаргарепу, два листа зелене салате… Преврћу по контејнерима и извлаче новине и недопушене цигарете. Зову их – ђуброселектори!
На крају, сетих се дивне мисли коју је волео да понавља мој покојни пријатељ, Хиландарац, отац Митрофан: „Наше је само оно што поклонимо другима“.

Moмо Капор


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО