Чавашко дијете које метак није хтио

Херцеговина је митска земља гдје се у колоплету преплићу сан и јава, земаљско и неземаљско, физичко и метафизичко. Херцеговина је мјесто рађања архетипова и мјесто одакле су се ширила предања и приповјести која су обликовала српски народ. Али прије свега Херцеговина је мјесто истине, гдје метафизика служи да објасни оно што се здравим разумом објаснити не може.

Ових дана обиљежавамо 80 година од страдања становника села Чаваш у Попову пољу. Тога 11 августа 1941. године у Чавшу је на најсвирепији начин убијено преко стотину мирних и невиних становника овога питомог села. Нису поштеђена ни дјеца у колијевци, нити једва покретни старци. Ипак судбина једног дјетета надраста ове болне догађаје и постаје симбол страдања.

Причу о дјетету непознате доби и незнана имена чуо сам давно и добро је упамтио, и то је баш прича у којој се сусрећу физика и метафизика и гдје се оно што се ријечима не да описати и умом појмити, приписује вишим силима.

Ноћ, када сам чуо ту приповјест пуну трагике али и ужаса, провео сам бесано и до данас осјетим узнемиреност када се присјетим те љетње вечери, тога комшијског, чинило се обичног сијела

Од када знам за себе, свако вечерња сједељка са ђедовима и бабама, стричевима, рођацима и комшијама, какав год повод јој био, завршавала би у прошлости, најчешће у 1941. години

Елем, причало се о Николи Драпићу, легенди љубињскога краја, који је у причама достизао статус грчког античког јунака, чију судбину и скончање никада нисмо сазнали.

Никола је био јунак кога метак није хтио, а и он је то сам знао па је на непријатеља јуришао без страха, а све захваљујући томе што је рођен у кошуљици која по митологији штити од олова, па је онај ко је благословен таквим рођењем од метка неће скончати.

Неко је заступао то становиште, неко га оспоравао, неко једноставно са филозофским миром шутио. Шутио сам и ја, али пун немира и питања, која нисам постављао, јер прије је било – Кад старији причају дјеца шуте.

А онда је неко додао

“А дијете у Чавшу? Ни њега метак није хтио!”

И тада чух најстрашнију причу мога живота. Када су усташе извршавале свој паклени наум пуцали су у једно незнано дијете, али никако га нису могли погодити. Већ их је хватао страх, они пуцају дијете стоји, плаче али измиче куршумима. На крају је један од зликоваца посао довршио ножем.

У причу сам намах повјеровао, а онда у каснијим годинама је одбацио као непоуздану све док тај податак нисам нашао у усташком извјештају и остао без даха.

Извјештај је сачинио Назиф Салман. оружнички командир из Љубиња гдје је забиљежио да су становнике села Чавша стријељали а потом побацали у понор и да је у једно дијете испаљено више куршума али није погођено, те да је дијете говорило да није ништа криво и молило да га поштеде, што су усташе одбиле учинити те га живог бацили у јаму.

Тек тада је прича добила праву димензију.

Мене свака дјечија суза боли, а душу ми и данас кида помисао на дијете које моли за живот док око њега звижде пушчани и митраљески хици. Тешко је замислити ту агонију и тај степен мучеништва, док молиш крвнике за живот, а гледаш како крај тебе падају ближњи.

Баш ових дана у Цркви Рођења пресвете Богородице у Љубињу осликана је по први пут представа чавашких мученика и незнано дијете окруњено вјенцем мучеништва у центру композиције

Вјачнаја памјат

Раде Ликић/ Наша Херцеговина


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО