ВЕЉКО СПРЕМО: ПОВРАТАК ШЉИВЕ У ТРЕБИЊСКО ПОЉЕ

У јесен 2015. године, Миленко и Вељко Спремо, отац и син, полако су почели да уређују комад земље у Мостаћима. Ишли су корак по корак с намјером да култивишу земљиште, али је истина да је у обојици тињала жеља да подигну насаде шљива. Једног је водила љубав ка земљи, ка животу који се на њој рађа, ка некадашњим шљивицима, а другог знатижеља. Након двије године упорног рада и бројних агро-техничких мјера, породица Спремо је успјела земљиште привести намјени, а онда је ”пала” одлука да се ништа не ради ад хоц. Зато су 2017. године на Пољопривредном институту урадили анализу земљишта. Добијени резултати потврдили су њихову заједничку жељу – земљиште је погодно за узгој шљиве.

„Више је разлога због којих смо се одлучили на шљиву. Оца је водила жеља из дјетињства. У невесињском селу Биоград, одакле је наша породица, имали смо насаде шљиве. Такође, мој отац, док је службовао као свештеник у оближњем Љубињу, имао је и тамо насаде шљиве, а ја сам уз њега био више из знатижеље. Увијек сам се питао зашто на подручју Требиња не постоји ниједан интензивни насад шљиве те зашто је та воћна врста неправедно запостављена овђе на југу?!“ – започиње наш разговор четрдесетседмогодишњи Вељко Спремо од кога сазнајемо да су се у старту одлучили за озбиљан, стручан приступ те да су приликом подизања насада консултовали бројне стручњаке из области воћарства.

„У договору са Пољопривредним институтом одрадили смо припрему земљишта и кренули са чачанским сортама. То је била јесен 2017. године. Првенствено смо посадили сорте: Чачанска рана, Валерија, Нада, Петра, Дивна… и то из разлога што су отпорне на вирус Шарке. За одабир шљиве, као воћке за узгој, одлучили смо се и из разлога што је дјелимично отпорна на Жилогриз. Даље, шљива има велики дијапазон кориштења, као свјежа за конзумацију, сува, те се може прерађивати у џем, слатко, ликер, сок… а посебна прича је производња воћних ракија, а која није заступљена на овом подручју.“

Посадили су, те 2017. године Миленко и Вељко, неких 180 садница. Такође, урадили су и припреме за наводњавање, а 2018. године су на преосталом дијелу земљишта, посадили још 180 садница других сорти. Данас, на нешто мало мање од пет дулума имају око 360 стабала шљиве и педесетак стабала смокве.

„Примијенили смо све агротехничке и помотехничке мјере, а то је повијање грана како би се биљка што прије довела у родно стање, затим формирање узгојног облика… и то опет морам да кажем уз консултације људи са стране и уз кориштење интернета јер овђе не постоји савјетодавна служба која би нам могла дати опширније информације шта бисмо требали урадити и како. Нажалост, мало је стручних људи на подручју источне Херцеговине чија је специјалност шљиварство. Још један огроман недостатак је што нема млађих генерација који знају да раде одређене услуге, у смислу услужне резидбе. Тако да је човјек приморан да користи пријатељства, личне контакте, да зовне неке људе са стране који могу дати савјет, али то није исто као кад имаш човјека – консултанта на терену који дође и обиђе воћњак. По мени је то велики хендикеп и зато смо се ми потрудили да направимо контакте са еминентним стручњацима који ће нам у наредном периоду бити једна врста пратње и савјетодавне службе“ – додаје Вељко, коме не силази осмијех са лица док прича, о можемо слободно рећи, породичном хобију јер сви чланови породице Спремо имају своја задужења у воћњаку.

Очигледно је Вељко Спремо педантан и у послу темељан човјек. Те његове особине се огледају у воћњаку, гдје је све „под конац“. Редови у коме су стабла размака четири пута два и по метра, без иједне травке, милина су за погледати. Стабла су вретенастог узгојног облика, гдје се крошња формира тако што се, прича нам Вељко, сваке двије године занављају родне гране.

„Сваки други дан сам у воћњаку. Зашто сваки други? Па зато јер смо уградили савремени систем за наводњавање и морамо пустити одређену количину воде да би спријечили жилогриз да продре до тла гдје полаже јаја и уништава коријен. А гдје је редовни обилазак воћњака, преглед здравственог стања, преглед листа, третирање одређеним хемијским препаратима па третирање земљишта, фрезање и слично… Посла има током цијеле године. Све обављамо машински. Једино нам фале атомизери веће запремине.“

Од Вељка сазнајемо да је у договору са професором Синишом Митрићем са Пољопривредног факултета из Бања Луке, планирано затравњивање радних површина у воћњаку за шта су набавили одговарајућу смјешу и косилицу за траву. С обзиром да се се воћњак налази поред магистралног пута Требиње – Љубиње, биће и естетски лијеп за погледати, а породица Спремо ће тако спријечити појаву гриња и повећати азот неопходан стаблима шљиве.

„Већ увиђамо бенефите различитих сорти. Плодови Чачанске ране показали су се као изузетни за конзумацију. Тимочанка се показала одличном за све врсте намјена, почевши од прераде до ракије, а шљива Валерија је одлична за џем и слатко. Мада је нама циљ да што више плодова продамо у свјежем стању и до сад смо успијевали све продати у Требињу. Људи су већ увиђели квалитет који нудимо. Због свих мјера које смо примијенили, наши плодови већ теже више од 110 грама. Још увијек је ово релативно млад насад па немамо проблема са пласманом.“

У разговору са Вељком стичемо утисак да му рад на земљи причињава задовољство. С посебном емоцијом описује временски период за нама, од куповине земљишта, до сваког тренутка који је баш ту, на земљи провео са оцем, кога је нажалост изгубио у марту ове године. А Вељков отац, био је омиљен од Дувна до Требиња, у свим мјестима гдје је службовао као свештеник.

„Сви кажу да сам његова слика и прилика. Можда смо се зато одлично слагали и лако надовезивали у жељама и хтијењима. Од њега сам наслиједио и љубав према земљи. Па и тај воћњак је био мјесто гдје смо се највише дружили иако смо живјели заједно. Ту смо разговарали, договарали се, планирали…, а сад ми је жао што нисмо још више. Наша заједничка жеља је била мини сушара како бисмо суве шљиве, специјалитет наших предака, вратили на трпезу. Прије ниси могао замислити празник без суве шљиве на столу… Па ето, признајем да ми је сљедећи план набавка сушаре… Иначе, ми смо неправедно запоставили многе биљке које смо генерацијама користили у исхрани и сматрали их врло здравим. Једна од њих је и дрењина.“

СМОКВЕ ЗА ПРИЈАТЕЉЕ

Породица Спремо је уз 360 стабала шљиве посадила око педесетак садница смокве и то врста које нису са овог подручја. Тако се у Мостаћима шепуре грчке сорте, сиријске, египатске, турске,…

„Опет знатижеља и воља да пробам нешто ново, нешто другачије… За сад одлично успијевају. Њих не продајем. Смокве дијелим пријатељима. Није добро, ако је само мени добро. То је моје животно начело, а можда и неком од пријатеља дам идеју да се опредијели за воћарство.“ – додао је овај ведри и вриједни човјек.

ГОСПОДИН СВЕШТЕНИК

Протопрезвитер – ставрофор Миленко Спремо, вишедеценијски свештеник Епархије захумско-херцеговачке и приморске преминуо је 16. марта ове године. Рођен је 1948. године, у невесињском селу Биоград. Богословију Светог Саве у Београду завршио је 1968. године, а 1976. године и Правни факултет Универзитета у Мостару. По благослову епископа Атанасија, јуна 1999. године, постаје парох прве требињске парохије, а благословом Епископа захумско-херцеговачког и приморског Григорија, 2010. године постављен је за свешенослужитеља при манастиру Херцеговачка Грачаница и за пароха седме парохије требињске. На приједлог епископа Григорија, Свети Архијерејски Синод СПЦ одликовао га је правом ношења напрсног крста, а 2004. године након редовног пензионисања, постављен је за свештенослужитеља при Петропавловом манастиру.

„С оцем Миленком сам заједно служио 25 година, заједно смо радили и сарађивали. Можете ли замислити да с неким проведете толико времена, а да од њега не чујете ни једну тешку ријеч, ни приговор ни изговор?! Увијек је био отмен и господствен, вриједан и вјеран. Невидљив и ненаметљив, али и вазда ту када треба и колико треба. Отац Миленко је био у оном најдубљем смислу ријечи Господин Свештеник. Од Дувна до Петропавлова тихо и смирено служење довело га је пред лице Божије. Има ли љепшег примјера! Никаква претензија, никаква тежња за славом и истицањем, само смирено и тихо служење. Такав нам требаше свештеник и Бог нам га је дао. Вјерно је служио Богу и неуморно чинио све, па и надљудске напоре да своју породицу изведе на прави пут, што се управо и догодило. Његова супруга, дјеца и унучићи примјер су како треба да изгледа једна српска православна породица. Све је код њих чисто, уредно и досљедно, а опет и увијек без претјеривања. Немојте да помислимо да је то тек тако случајно. Не, то је плод великог труда и подвига овог Божјег свештеника…“ – написао је владика Григорије на вијест о смрти свештеника Миленка Спрема.

ГЛАС ТРЕБИЊА


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО