Славица М. Перућица: Записи из Загреба

Купила сам карту за последњи бус не би ли још мало сама разгледала Загреб. Никада се нисам нелагодно осјећала у истом. Моји пријатељи, загребчани, ваљда ми својом љубављу према мени не дозвољавају доживити икакав други осјећај осим љубави.
Кроз улицу Илића у којој су се Балашевићеви стихови и ономад писали ћирилицом, дођох до Саборног храма Преображења. Преко фасаде навучени скеле и застори. Нисам сигурна да ли препознајем тражено. Около, уз зидове цркве, кафићи и ресторани, и све врви од људи. Стала сам издаље мало на трг и погледала у истом правцу. Купола која се истицала изнад свега потврђивала ми је да сам на правом мјесту. Пришла сам са источне стране и потражила улаз. До врата је водио мали уски пролаз окован летвама и на њему црним маркером написано „Убиј Србина“ и поред истог смијуљак. Нека језа ме прошла и желудац ми се окренуо на исто. Ушла сам унутра. На самој средини је стајао крст распетог Христа и цвијеће које је миром мирисало. Потражила сам мјесто за свијеће. Иза прозорчета стајао је црквењак, млад, лијеп, насмијан. Питам га има ли ко од свештеника ту, и да нисам те среће да је Патријарх дошао да их обиђе. Каже на жалост не. Прича ми о цркви. О страдању. Земљотресу. Културној баштини. Неправди према неким стварима. Нашим људима. Каже ми да је ожењен и да има три сина. Да је узео нашу жену и да га не боли толико тај графит испред јер не говори о њему. Кажем му да сам баш јуче видјела пет пута већи на Трешњевки, и да у нечијем срцу стоји „Србине волим те“.
Каже:“ Хвала Богу да је тако.“
„А ето видите нико га не дира. Кад бисмо само тако знали, и једни и други и трећи, па колико би нам лакше било.“
Кажем:“ Доброг сте нам патријарха дали, мислим…“
„Тачно. Ми смо доста изгубили овдје, али добили смо сви, то је битно. И митрополита доброг смо добили.“
„Да, и могу вам рећи ми из тих крајева јако смо поносни на то.“
„На крају крајева сви смо добили.“
„Вјерујем.“
За сам крај рече ми да испред храма жели да ми поклони монографију храма ако ми је није мука понијети. Каже јако му је драго што ће отићи баш у Билећу. Нисам хтјела даље да га запиткујем, али имала сам осјећај да нешто више га везује за мој град. Рекох му да желим, и узех објеручке књигу огромну и претешку. На помисао да са њом морам изаћи на она иста врата на којима је стајао онај одвратни графит, и да ћу морати транспарентно проћи кроз цијели град до главног колодвора прође ме језа, али и неки понос. Можда и онај наш инат… Прислоних књигу уз себе и пожељех црквењаку свако добро. Прођох још једном кроз храм и чух иза себе нечије кораке. Окренух се да видим. Стајао је испред мене гледан, висок, насмијан мушкарац, онај исти кога сам малоприје гледала кроз прозорче од сувенирнице, и држао у руци огрлицу са ликом пресвете Богородице.
„Узми и ово и нека те Бог чува. Поздрави ми Билећу а ја ћу прочитати ова имена за тебе.“
Скоро па су ми сузе после на очи. Ипак сам се насмијала и пожељела му здравље и стрпљење.
Пола сата после тога сједала сам у посластичарници испод Доњег града бацајући поглед на књигу на столу и људе око себе. Жена поред мене се стално нешто смјешкала и запиткивала за колач који једем. У граду море расположених људи, насмијана лица, лијепе жене… Штулић би вјерујем био задовољан. Али опет како? Онај графит ми не избија из главе. Зар неколико људи може отргнути овај осјећај доброг јутра? Као за инат стигла ми је порука од Ру: „Сјећам се тог последњег Божића у Загребу. Кум нас је срео и рекао да се вратимо кући, да је неко подметнуо бомбу у нашу цркву. Неколико дана после тога смо бјежали главом без обзира…“

Чекај Загребе не желим да те запамтим таквог! Имам ли још колико времена отићи до оног графита у Трешњевки? Немам.
Имам ли маркер оставити негдје поруку „Само љубав“? Немам! Потпуно сам неспремна. Изненађена сам.
Конобарица је изашла и насмијала ми се мило:
„Шта кажете за колаче?“
„Кажем да од овог са мрквом никад љепши нисам појела.“
„Драго ми је да уживате у нашем граду.“
„Да. Баш… Па да. Желим сретати само људе попут вас и онда је то лако.“
Ухватила сам за лицидерско срце у ранцу. Мало огледалце и изнад њега словима Загреб. Поклон од моје Ксеније. Пјесникиње, рокерице, баке са стилом. Она, ова конобарица и море таквих људи су Загреб!
Покупила сам своје ствари, пригрлила књигу уз себе и кренула ка станици. Шта могу урадити и наштеловати да све је сјајно код свих нас и када није?
У истом трену наишао је трамвај и кренула сам пјевати:
Ти и ја лутамо кроз ноћ
потмуло је стењао мој град
испред нас пут без повратка
далеко се чула музика
Фа, фа, ла си ми ти фа ла ти
Улица хладна бешћутна
незгодно се вољети на њој
дат’ ћу ти све што зажелиш
потакнимо понос заједно
на, на, на, на, на, на, на…
Све до перона 301 нисам престала чинити исто. Неки људи су се смјешкали, неки би ме чудно погледали па се опет насмијали и био је добар осјећај. Човјек из гардеробе ми је извукао два кофера и торбу. Питао ме треба ли ми помоћ за препаковати се.
„Немам ништа него ову књигу негдје углавити. Ови моји луди Срби ми дадоше толико градиво да читам, изгледа да сам много грешна.“
„Ништа је то госпођице тек да знате колико смо ми Загребчани луди.“
„Треба селити за Истру. Тамо је друга фела људи.“
“ Одакле вам то уље?“, завирује у моју торбу.
-„Дао ми га је пријатељ из Буја.“
„Ајој госпођице Бујонежи, Ровињежи…па јесте ли ви сигурни да је то уопште уље?“ Смије се шеретски.
„Није уље то је уууује господине, молииин вас!“
“ Е па ви сте Славице“, чита из пасоша, „луди ко и сви Херцеговци.“
„А знам да бисте рађе рекли још нешто грђе него ајде сад…“
„Блесави сте!“
Свако мало помјера наочаре високо на нос, јер падају му од смијеха.
„Свако добро!“, од срца изговори.
„Вама исто!“
„Само љубав!
„Само љубав господине!!!“


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО