Приче из Херцеговачких сватова се причају дуго времена након славља, а о овој ће се причати још више. Наш портал доноси причу човјека из Херцеговине који је залутао у туђе сватове и бацио јабуку погрешним младенцима.

Мој ћаћа био је дужан отићи у сватове пријатељу из околине Мостара који је женио сина. Позивницу је уредно добио и најавио да ће неко доћи. Дуг је дуг и треба га вратити, то је питање части у нас у Херцеговини.

Ћаћа је одабрао мене да одем у те сватове, намирио је коверту, и задужио ме да у његово име честитам младенцима. Оно што је мене занимало јесте датум сватова, а како нисам био одушвљен што ћу у сватове међу људе које не познајем нисам ни погледао позивницу.

Те суботе сам по обичају устао око 10, попио кафу, доручковао и отишао до кладионице. Након тога кафа, ручак и полако спремање за сватове. Дошао сам пред свадбени салон на велики паркинг и једва сам нашао мјесто. Прогурао сам се међу масом људи до уласка у салу за сватове и сјео за један стол у углу.

Убрзо сам добио друштво, двије бабе које су мало плакале, а мало се смијеле, те брачни пар. Попио сам пар ораха и замезио пршта и сира. За наш стол је дошла нека породица, муж, жена и мало дијете које је одмах почело курлат некакво пластично ауто по столу. Видим да жена често гурка мужа, и даје му знакове да не пије.

Успио сам чути да му је рекла да не вози стоку него жену и дијете и да мора бити тризан. Ја сам захвалио Богу што мене није запала таква па сам у то име попио још неколике. Једна од баба ме питала с чије сам стране. Ја реко с ћаћине, а даљу комуникацију је спријечила гласна музика. Контам и боље је да не слушам бабе које су биле досадне са својим изљевима емоција.

Ова породица за нашим столом се забавила о себи, па сам и ја био миран. Вечера је била одлична и ваљало је то залит добрим вином. Редале су се пјесме и жеље, а ја једва чеко јабуку да извршим свету дужност и да идем кући.

Кад сам стиго дома моји већ заспали. Ујутру ћаћа пита како је било, а ја му кажем супер и слагах му да су га поздравили. Он то прокоментирао причом да дуг треба вратити и да ми у Херцеговини држимо до тога ко до највеће светиње.

Прође пар дана ја већ заборавио на сватове када ме ћаћа назва на мобилни. Љут је чујем по гласу и дере се да сам га осрамотио. Човјече шта ти је питам га? Звао ме пријатељ и пита зашто нико није дошао у сватове. Осто сам ко посран и нисам знао што му рећи. Од тебе сам се свашта надао, али да ћеш ме овако осрамотити нисам никако.

Каква срамота ћаћа. Био сам у сватовима и бацио твоју коверту и отишао послије јабуке. Ено имам у соби и захвалу од младенаца. Одем до собе и донесем неку фигурицу на којој пише захвални Иван и Маја. Човјече божији није пријатељевом сину име Иван

Ја му испричам све, нисам прескочио ни бабе , па ни репертоар пјесама. Чак сам бацио један селфи на улазу у салу. Ћаћа се удари по глави. Каквог сам ја билмеза направио, пошаљем га у сватове а он оде у погрешне. Одо пријатељу однијети другу коверту и све му испричати.

Ја се пунудио да одем, а ћаћа онако бијесан каже да нисам у стању сачувати двије овце на гоблену и пожури за Мостар да спаси што се спасити да.

Извор: херцеговина.ин