Битка за Лозницу или битка на Тичару пољу је битка која је вођена 2. и 3. октобра по старом календару, односно 17. и 18. октобра 1810. године по новом календару.

Око 30.000 Турака под командом Али-паше Видајића спустило се низ Дрину шајкама до Тичара поља, близу Лознице. Утврђене градске бедеме бранило је 1.200 Срба које је предводио лознички војвода Антоније Анто Богићевић.

Процјењујући да неће успјети да одоли турским нападима, војвода Анто се обратио за помоћ Луки Лазаревићу.

Након што је извјештен о опсади Лознице и пошто је одбио Хасид-пашу са Мораве, Карађорђе је упутио писмо Петру Добрњцу, тражећи од њега појачање:

,,Не оклевај ни минута. Сваки минут вреди, до тога је јако стало хоће ли ми војска минут раније на Дрину стићи.“              

У помоћ је стигло око 10.000 бораца.

Лука Лазаревић и Јаков Ненадовић стигли су са војском шабачке и ваљевске нахије. Пресудна битка почела је ујутро 2. октобра 1810.

Борба голим сабљама трајала је око два сата. На крају је побједила српска војска. Током последња два дана погинуо је 121 српски борац, а њих 178 је рањено, док је по историјским списима било три пута више погинулих и рањених Турака.

О бици је касније Карађорђе извјестио Милана Обреновића:

,,Изашли у поље и Турци и ми, те смо се побили страшно из топа и пушака, за осам сати да од ове битке веће било није.“       

Гуслар Филип Вишњић опјевао је ову битку у истоименој песми „Бој на Лозници“. Ова побједа српске војске спада у ред најзначајнијих у Првом српском устанку.

У овом боју је рањен Цинцар Јанко Поповић, његов мегдан на Тичару је опјевао Сима Милутиновић Сарајлија у спеву „Сербијанка“.

Шанац

После ослобођења Лознице од Турака у прољеће 1807. године, по наређењу Јакова Ненадовића, изграђен је шанац неправилног четвртастог облика, димензија 120 са 105 метара. Шанац је имао бунар, магацин за муницију, спаваоницу, цркву, оставу за храну, тунел који је водио до ријеке Штире, пет топовских мјеста окренутих према Дрини и могао је да прими до 2.000 војника.

На њему су била два одбрамбена бедема, висине до 12 метара, а дебљине око 10 метара. Данас се на истом месту налазе стара лозничка црква, гроб војводе Анта Богићевића и основна школа, која носи његово име.