-Била је недјеља, ђед и комшиница Зорка сједили су под орахом испред куће чекајући да се баба спреми па да иду код Тадића. Синоћ се оженио Дејан, Тодоров унук, данас су позвали комшилук и родбину на слатку. Од кад је почео рат, то је било прво весеље у селу. Сви су једва чекали да се искупе неким лијепим поводом, а не да се виђају од сахране до сахране.
-Него оклен је млада? – упита ђед.
-Ништа ти не знам, веле ради ш њиме за они ђавољи Унтрофор и туди су се ваљда загледали, тако ми рече Мирковица. Бога ти Обрене, кад смо већ код тога мореш ли ми објаснити шта је оти Унтрофор? Ја само знадем да су странци и ништа више.
-То ти је Зорка вако, свадите се ко бива ти и Мирковица и оћете се побит’, а ја међу васке да ви не дам, значи ја сам Унтрофор.
-Што ја и Мирковица да се свадимо, узјогуни се Зорка, -па ми никад до ријечи нијесмо дошле и како си ти Унтрофор кад нијеси странац.
-Ено ну! Ама свеједно јадна не била, посвадимо се ево да кажем ја и Мирковица, а ти међу наске да нам не даш да се бијемо и да нас измириш , ето ти си Унтрофор, разумиш ли саден? Унтрофор нам брани да се бијемо.
-Ааа разумим, рече Зорка, а не би ти Обрене зар Мирковицу ударио, мислим женско је?
Ђед видно изнервиран скочи са столице.
-Спреми ли се више Даринка за мила Бога ајмо, дрекну љутито.
Зорка је ђеда посебно нервирала говорио је да од мухе прави међеда и да зна шта Бог вечера, али највише од свега нервирало га је што се телечи кад прича.

Ништа ђеда није могло изнервирати као кад неко прича тихо себи у браду или се не дај Боже телечи, то је био његов израз за људе који су се пренемагали док причају.
Ваљда зато сви ми који смо одрасли уз њега причамо гласно и разговијетно гледајући саговорника право у очи, а то смо пренијели и на потомке. – Не телечи се! Шта се телечиш ко да те Зорка родила?
Зорка је била мјерна јединица за телечење.
А што је знала нешто увеличати то је тек за причу.

Кад јој је муж умро од срчане капи његове колеге портири са пилане дошли су у униформама, а Зорка је кукала: -Куку Ђуро дошли официри. О томе је село причало данима.
-Шта је њојзи у оном јаду на ум пало, чуј официри, смијао се ђед.

Баба изађе из куће у новој сукњи и шареној блузи, коју је купила од Љубице торбарке, циганке из Шапца која је до рата једном годишње долазила и остајала по неколико дана. Продавала је сторе и гардеробу, тако да су сви прозори у селу били застрти истим завјесама, а свака домаћица је имала бар једну шарену, штедну блузу.
Код Тадића је било весело, ђед Тодор је од среће што је дочекао да ожени унука чак и сузу пустио.
Млада се звала Јелена, била је лијепа и насмијана.
Жене су је одмјеравале и сашаптавале се.
Причала је са свима, нудила их кафом помагала при постављању стола и радила све што се од једне младе очекивало.
-Ђед је зовнуо да је дарује и рекао јој: -Да ти старина нешто вели: -Од свекра се мореш огријешити, а од свекрву јок, упамти то намигнуо јој је.
Јелена се насмијала и пољубила ђеда у руку, што га је посебно гануло.
При повратку, баба је отишла пречицом да савије овце, а Зорка, ђед и ја кренули смо кући.
-Фина ова младица, баш фина, људска нако, ко да је води с нама одрасла, рече ђед.
-Јесте, али млого се брате нацртала, рече Зорка заједљиво -У моје вријеме цуре се нијесу цртале, већ како те Бог дао, а ја сам била…
-Знамо Зорка, знамо , прекину је ђед, ко је с тобом једном сио знаде да си ти била најљепша цура у селу и да су се момци отимали око тебе, све знамо не почињи среће ти.
-Е каквих сам ја момака имала, настави Зорка, не обазирући се на ђедову упадицу,
могла сам се удат’ за учитеља Пера, ма могла сам за ког сам шћела, али…
-Али нијесу они тебе шћели, доста те Зорка више данас знамо се!
-Има и оних који су ме шћели, но ја њике нијесам, погледа га значајно.
Ђед се зајапури.
-Има, има и таких, но требају се сваки дан зафаљиват Богу, што их не шћеде.
Зорка се насмија, па развуче кроз нос: -Па зафаљујеш ли Обрене?
– Е моја Зорка да се мозак море нацртати, ко лице, ђе би теби био крај!? И не телечи се више данас за мила Бога!

Цопyригхт © 2021Снежана Алексић Топаловић.