„И не страхујмо од нове обуће и нових људи и кожа ногу и кожа срца кад-тад зацели“

Неке ципеле обувамо иако знамо да ће нас нажуљати, пристајемо да их носимо иако знамо да ће да нас боли.
За неке знамо да је то неопходно да бисмо их разгазили, а за неке знамо да промена никада неће доћи, али их наша душа једноставно жели.
Тако је и са људима, не можемо да бирамо кога ће срце да заволи.
И да, ход са неким људима изузетно жуља и боли.
Некада се осећамо као да смо по самом трњу боси газили.
Опростимо један жуљ, дамо нову шансу, а онда нам на исти поново нагазе и осећамо се као да су нам по отвореној рани посули соли.
Ако смо већ неудобну обућу обули, толико да је ход у њој неиздржив, неће бити грех то што смо се изули или преобули.
Тако, и са људима, неће бити грех ако будемо својим путем отишли, ако се будемо разишли.
Али пре тога, будимо сигурни да се нисмо преварили, да смо једни другима довољно прилика дали.
И не страхујмо од нове обуће и нових људи и кожа ногу и кожа срца кад-тад зацели.
Како год било, не кајмо се и не кривимо једни друге што смо заједно ходали, ма какви кораци да су били.
Јер, нисмо се случајно ни са ким срели.
И добро је ако смо из тог нашег односа нешто ново о људима али и о себи научили.

Богородичин венац


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО