Неке змије дуге су и по 80, 90 центиметара, али све су беспомоћне између два Драгишина прста

Драгиша Лечић из херцеговачке вароши Љубиње, у Републици Српској, поред пољопривреде се бави и ловом на змије отровнице.

– Страх је големи. Ово је добар комад. Да ми је сада испржити га и појести – каже Драгиша, држећи тик испод главе љуту гују, ни мање ни више него поскока!

Искусном руком притиска га и мерка, а таквих је ухватио на стотине, можда и преко хиљаду. Поглед му је брз и оштар, у њему нема ни трунке страха. Храбри пензионер проводи старе дане у природи, у пространствима источне Херцеговине где нема више много душа. А њихову судбину у овом врелом камењару деле и змије.

– Кад сам првог поскока ухватио, имао сам само 12 година. У једном дану сам највише уловио 16 комада. Поскок може бити више од пола метра, 80, 90 центиметара. А шарка може бити и до метар. Сви су отровни и сви имају два зуба која се савијају унутра. Јако су шиљати. Толико је шиљато да, не дај боже, то је као врх од игле од шиваће машине – прича Драгиша.

О њима би могао да по цео дан прича. Газећи камење, он носи свој штап и чим угледа поскока, шарку или шаргана, не оклева да га голим рукама ухвати. Зашто, како и шта даље ради са њима, описује са самоувереним осмехом и очима из којих старост није однела жеђ за изазовом. Уверите се и сами у видеу на почетку текста.

– Све што ја знам, знате и ви. Значи поскок свугде може да буде. И овде и где се не надаш, и на великој ледини… Он само иде. Дању не види. Он осећа све на језик. Значи стално му језик ради. А кад спава ништа не чује. Колико је напољу температура толико је и његова телесна температура – објаснио нам је Драгиша.

(Телеграф.рс)