Босна и Херцеговина, односно Република Српска, изродила је велики број сјајних фудбалера. Један од њих је и Игор Јоксимовић. Требињац који се након интернационалне каријере вратио у родни град. Несебично, са много ентузијазма и воље искуство и фудбалско знање пренеси на нове генерације. За SOCCER магазин испричао је причу о школи фудбала Леостарс, почецима своје фудбалске каријере и открива да ли је и колико било тешко градити интернационалну каријеру у европским и светским градовима.

– Могао бих много тога лепог да кажем о нашој школи фудбала, заправо и фудбалском клубу, који је регистрован 2015. године. Ово је посебан месец у години, а и повод за ову лепу причу, јер је недавно, тачније 06. 09. било шест година од тренутка оснивања, што је посебан дан за мене, као и за наш клуб.

Леостарс данас има респектабилан број дечака које фудбал чини срећним, а недавно је ова школа фудбала проглашена за најбољи спортски колектив Источне Херцеговине у анкети реномираних херцеговачких портала.

– Време од шест година било је доста прогресивно. Наиме, кренуло је са 50 дечака, па је одазив био све већи и до неког периода, пре ситуације са коронавирусом, са нама је тренирало око 200 дечака. У овим тренуцима је тај број нешто мањи, али импозантан, на чему смо изузетно захвални.

– Када погледам иза себе и сада у оно што смо заједничким снагама остварили, закључио бих да смо веома успешан колектив, а са поносом бих рекао и један од најуспешнијих у региону, када су у питању школе фудбала и рад са децом. Наши чести одазиви на турнире, путовања, дружења увек су зачињена понеком медаљом, а сваки тај успех наше деце је мотив да са њима радимо још више. У нашој школи фудбала имамо укупно шест тренера, од којих је један тренер голмана. Морамо признати, веома значајан број стручног особља који свакодневно ради са децом. А они су заслужени за предпионире, пионире и кадете који се такмиче у Савезном рангу такмичења лиге Републике Српске. Али, баш као у сваком клубу, у сваком спорту, није све тако лагано и неке ситуације су,нажалост, неминовне, па тако је један од наших највећих проблема инфраструктура. Међутим, континуирано радимо на томе да и тај проблем у вези са стадионом решимо у наредном периоду. Тек тада би наша прича била „заокружена” и имала перспективу – рекао је поносни оснивач Леостарса и додао да би се у некој блиској будућности засигурно отворио пут и за сениоре, који би у овом делу Републике Српске умногоме допринели фудбалу.

– У овој регији имамо седам клубова и верујем да би наши будући сениори засигурно појачали конкуренцију, а то би за фудбалску публику било још занимљивије, јер би се и број утакмица повећао.

Сав тај напор и труд, верујемо, и те како има смисла, јер уз љубав, разумевање и пре свега страст много је лакше изнети све подухвате…

– Уколико ме питате да ли је тешко водити школу фудбала, као и клуб – тешко је. Из пословне перспективе сигурно могу рећи да је посао прилично захтеван. Што је школа већа и чланство у клубу, то је и организација већа и тежа, од тренинга па до такмичења. Ту су и логистика, административне ствари у оквиру организације и могло би се рећи да је ово посао који се обавља 24/7 и изискује доста напора. Моја жеља је да сви запослени и чланови клуба буду задовољни и зато морам свакоме посветити пажњу максимално, задовољити потребе сваког појединца јер само тако ће свако од њих радити свој посао најбоље што може, од деце па до нас тренера – рекао је Јоксимовић и поносно истакао пројекат који ће засигурно остати у аналима херцеговачког фудбала:

– Један од највећих фудбалских подухвата овде код нас јесте долазак ФК Милана у Требиње. Долазак таквог клуба у наше мало Требиње изазвало је велику пажњу јавности и то не само фудбалске публике, већ целокупне! За мене као председника и власника овог фудбалског клуба, али пре свега фудбалског радника, била је то велика сатисфакција, да се такво име одазове на мој позив и удостоји нас доласка. Печат посете је импресиван Миланов камп, а 60 дечака су, као учесници кампа, били свесни чињенице да имају шта ново да виде, да науче и то је била неописива радост за њих, због чега су били пресрећни” – истакао је Игор и додао да ту није крај:

– Сарадња са овим клубом ће бити настављена, а најављен је мој одлазак у Милано до краја године, где ћемо направити конкретније договоре у вези са међусобним активностима њихових и наших фудбалера и деце из школе фудбала”.

Указала се прилика да са Игором прокоментаришемо тренутну ситуацију у босанско-херцеговачком фудбалу.

– Лига Босне и Херцеговине је била прилично прогресивна, могао бих рећи расла па падала и тако у круг, али осетан је поновни пад, јер ове године је доста слабија у односу на претходне. Негде верујем да су узрок тога и ови нехумани услови под којима смо радили и живели годину и по дана, као последица корона вируса. Сви су мање или готово неспремни ушли у све то, што се одразило и на терену.

Екипе које су се пласирале на европска такмичења одиграли су доста добро, међутим, портфолио тренутних играча, утисак је, није био довољно добар да задовољи европску сцену и у исто време домаћа такмичења, али остаје да видимо како ће се ситуација одвијати у наредном периоду, до краја првог дела сезоне”.

Из његове перспективе у овој ситуацији, фаворита за освајање Премијер лиге нема, јер верује да искуство, младост и традиција који су преплетени у клубовима Премијер лиге БиХ могу донети и изненађења:

– У овом тренутку не бих могао да издвојим фаворита за освајање лиге, али ту су негде Зрињски, Вележ из Мостарса, Тузла сити која је добро кренула ове сезоне, као и старси, добри занци и бивши шампиони Широки Бријег и Жељо из Сарајева. То су дефинитивно шест клубова који ће попунити горњи део табеле, а за некога од њих се и очекује да ће подићи пехар на крају сезоне. Не могу у ових десетак кола прецизирати, али евидентно је и да је Тузла сити кренула агресивно и могу неку благу предност дати њима, иако немају искуство и традицију као остале екипе за освајање титуле”.

Од првих корака је трчао за лоптом, у дворишту, на улици… Растао је уз фудбал, а он му је и омогућио да види велики број земаља. Каријеру сениора почео је у Партизану.

– Као фудбалер сам пропутовао и играо у многим земљама, а моји почеци као седмогодишњег дечака били су везани за Леотар у Требињу. Касније сам отишао у Сутјеску, где сам за веома кратко време показао таленат у пионирској конкуренцији и био један од најбољих играча тадашње Југославије на завршној смотри. Уследио је, потом, позив Партизана, који се не одбија, где сам наставио своје играчке дане у наредних шест и по година. Прошао сам млађе категорије и са 17 дебитовао за први тим. На том дебију постигао сам и први гол, што ме је учинило веома поносним. Међутим, након првих припрема 1999. године догодила се прва озбиљна повреда лигамената. Та непријатна ситуација удаљила ме је од озбиљнијих ангажмана у наставку моје фудбалске каријере… Играње „на кашичицу” у Партизану у наредне две године од тада није било оно што сам желео. Честе позајмице нису уливале сигурност и било је тешко изборити се са тим… Са Леотаром сам у првој сезони освојио Прву лигу БиХ, а касније су уследиле позајмице у Украјни, Финској, Јерменији, Албанији и осталим земљама.

На питање где му је било најлепше, а где најтеже није имао дилеме…

– Најлепше је било у Азији, у Индонезији, где се фудбал воли невероватно. Тамо су стадиони увек пуни, људи живе за фудбал а лопта се врти и на улицама… Дефинитивно сам тамо живео најлепше тренутке каријере. Са друге стране, најтеже моменте проживљавао сам у Украјни, на почетку те интернационалне каријере. Дочекала ме је зима, прва утакмица, мраз, снег до чланака… И то мање-више, али тек сам постао отац, родила се моја ћеркица, па долазак тамо, привикавање. Уследило је сналажење у више животних улога истовремено… И није било лако. Али, све те земље, сви ти језици које сам учио данас ми много значе у комуникацији са пријатељима које сам стекао за то време.

Мало је Срба који су стигли до далеке Финске. Иако је можда било за очекивати да буде као из бајке, није било тако.

– Не пратим посебно финску лигу, али знам да тимови час испадају у Другу, час се враћају у Прву лигу, свако свакога тамо може победити, домаћин, гост, ту се више не зна ко је аутсајдер, док врх табеле увек чувају две, три фаворитне екипе. Међутим, не бих ја ту смео посебно да прогнозирам, за разлику од наше лиге коју помно пратим и дефинитивно бих играо на екипу Тузле сити, која је на узлазној путањи на челу са тренером Хусрефом Мусемићем који има огромно искуство и неколико освојених титула овде. Фудбал у Финској и генерално скандинавски фудбал знатно се разликује, преферирају се дуги пасови, на шта, конкретно у Партизану, нисам навикао, јер смо се водили другачијом идеологијом игре и препознатљивим Тумбаковићевим „тика-така” стилом. Из тог разлога нисам био одушевљен финским фудбалом и нисам се дуго задржао тамо. Била је то само једна сезона и, искрено, гледо сам да што пре „побегнем” из тог окружења.

Осврнуо се и на меч Вележ – АЕК, где су фудбалери из Мостарса направили праву сензацију, елиминишући атински клуб после реванша у Грчкој и тако се пласирали у наредну фазу Лиге конференција:

– Меч Вележ – АЕК је било једно сјајно, али сјајно изненађење, пре свега за љубитеље фудбала у БиХ и то је напредак у нашем фудбалу јер смо успели да после толико година избацимо неку од респектабилних екипа из Европе. Вележ је сјајно прошао кроз квалификације и од првог кола пружао сјајне партије… Веома мало је недостајало да се момци из Мостарса нађу на завршној смотри, тачније у групној фази, али ипак ћемо сачекати наредне године да се то и заиста догоди… Све у свему, све похвале свакако за цео тим, а посебно за младог и перспективног тренера Феђу Дудића који је окупио овакав тим и направио екипу за евро сцену. Када сагледамо реално чињеницу, финансијски услови и вредност клуба је доста мања од на пример Звезде, Партизана, АЕК-а… Али овом човеку свака част на стручности и одабиру појачања и играча за свој клуб – закључио је бивши фудбалер Леотара, Сутјеске, Партизана и интернационалац Игор Јоксимовић.

Soccer magazin