Иако им ништа не може умањити одговорност, јасно је да су само дио игре великих, недодирљивих (још увијек).

Ради ли им савјест када виде кога подржавају? Вриједе ли приправнички и ситне користи овог понижења? Док пристајете на мрвице, чак и страначки чиновничићи узимају милионе, а шефићи, како видјесмо данас, шест станова у Бањалуци.

Чак и они који мисле само на себе, себи и својима чине зло, јер само наизглед ријеше егзистенцијална питања, док се Вође енормно богате, задужише и разорише све. Умјесто да се (из)боримо и изградимо систем у коме ће сви људи имати достојан живот, многи пријатељи, браћа и комшије „кољу“ се у овоме муљу и блату да дођу до мрвица као да сутра не постоји.

Добићеш приправнички, а сутра ће ближње лијечити широкобријешки ђаци.

Добићеш плату, а дјецу ће ти учити „професор“ са купљеном дипломом.

Добићеш бољи посао, али с њим и већу уцјену и понижења због којих ћеш да се стидиш самог себе, ако имаш и прст образа.

Радићеш у доброј фирми, али ће и њу „стручњаци“ одвести у стечај.

Добићеш можда и мјесто директора, али ћеш потписивати овакве сличне „послове“, па ћеш завршити у апсу, а они сигурно неће.

Да ли је вриједно?
Бирај да будеш слободан Човјек, каквог те и Бог саздао.
Бирај и бори се колико можеш да се не би стидио сутра пред својом дјецом кад те упитају кога си то подржавао.

Упркос овој „помрчини што је притиснула наше дане“, сигуран сам да наш народ (бар у довољној мјери) дубоко у себи види и осјећа да је кап прелила чашу, да срљамо у провалију са домановићевским типом „слијепог Вође“ и да је неопходан „рестарт система“.

Ово није позив да будемо за неког, него да знамо за шта нисмо.

Бојан Милићевић