63. ПАДОБРАНСКA: Десант на Чапљину задивио војнички свет

КАДА смо слетели под ватром код спаваонице чапљинске касарне, прво сам дограбио носила са тешко рањеним војником из Врања, затим мајку са бебом у наручју, па редом…

ГОСТИ НОВОСТИ - ВЕТЕРАНИ 63. ПАДОБРАНСКЕ БРИГАДЕ: Десант на Чапљину задивио војнички свет

И када је пилот Јовановић показао да смо пуни, ускочих у Ми-8. Он неће да полети. Ротор врти… Дигне се пола метра и само легне. Тако једном, тако други пут и, помислих остадосмо… Кад дете, не старије од осам година, трчи ка нама са неким књигама. Папири лете на све стране. Скочих и убацих у хеликоптер и њега. Тек тада – „птица“ узлете, из трећег пута, као да смо на каквој вежби…

Ово је делић приче падобранца Момчила Божовића, једног од 25 хероја 63. падобранске бригаде који су 23. априла 1992. били јунаци спектакуларног спасавања 178 цивила заточених у опкољеној касарни у Чапљини.

Док причамо у редакцији „Новости“, Момчило као да се правда.

Акција у Чапљини 23. априла 1992.

– Јесам био тамо, али можда не би требало ја да говорим – скромно збори овај Никшићанин. – Акцију су планирали генерали Живомир Нинковић и Момчило Перишић са нашим командантом потпуковником Гојком Ненадовим. Нас 25 је водио тада поручник, касније генерал Јелисије Радивојевић. А ја, можда сам био у центру драме јер је мој хеликоптер полетео са 43 човека, што је – Руси нам кажу – светски рекорд. Иначе, истина је и да је хеликоптер који су „водили“ падобранци Душко Грмуша и Живан Марковић био највише изрешетан и да су ова двојица, када је њихов Ми-8 пун људи почео да пропада, пришли вратима да искоче у бездан без падобрана, да га растерете! Срећом, хеликоптер им је поново добио висину…

Акција припадника ЈНА у Чапљини води се као „војнички драгуљ“ из ратова деведесетих. Руски генерал Леонид Ивашов представљајући акцију војничкој јавности Русије назвао је подвиг из Чапљине „незабележеним јувенилним војничким безобразлуком“. О овом десанту се учи и на многим академијама света.

Акција у Чапљини 23. априла 1992.

– Нисам официр, али знам да је кључ успеха била – тајност. Заточени у касарни су обавештени да им је кренула евакуација оног тренутка када је девет хеликоптера узлетело у 17 сати. Пре тога дејствовала је артиљерија, затим је уследио налет наших 14 авиона и када се последњи Г-2 изгубио, почели су да слећу транспортни хеликоптери. Осам машина се приземљило, а командант Ненадов је остао да „лебди“ у резервном Ми-8 – казује Божовић.

Спасено је 178 цивила. У акцији је учестововало 25 пилота и механичара и исто толико падобранаца. Сви су били добровољци!

Момчило Божовић

– Мене је командант Ненадов одредио да проберем војнике на дан када смо кренули. Одмах је испао проблем, јер су се сви јавили као добровољци. Сећам се да је било и „гушања“ са браћом близанцима Сантрач којима нико није могао да објасни да може само један. На крају су се обојица укрцали у исту летелицу и, Богу хвала да су се вратили.

Божовић нам прича и „да га од тог 23. априла 1992. нико не може да убеди да Господ бог не постоји“. Прича како је мајку са чедом на грудима убацио на сам крај хеликоптера и да није имао појма шта се дешавало унутар летелице док је напољу трајала акција. Сазнао је после да је жена била очајна јер је други цивили не пуштају напоље, а она је тражила да изађе да нађе изгубљеног сина. Хеликоптер без осмогодишњака није хтео да полети!

– Јовановић беше пилот и причао је после да га Ми-8 почео да „слуша“ тек кад је тај дечак укрцан. Он беше 43. унутра. Та породица коју сам спасавао презивала се Николић и никад после их нисам срео, а волео бих. Ми, када смо слетели, одмах смо добили наређење да идемо у потрагу за два оборена пилота. Један је пао у мостарско блато, други код Буне. Када смо се вратили из акције, Николићи су већ евакуисани даље. Тако је то било у рату – сећа се Момчило Божовић.

„ЗАБОРАВИЛИ“ НА ОРДЕЊЕ

– КАДА је све завршено над Чапљином, постројио нас је генерал Перишић и обећао да ћемо сви бити одликовани – сећа се Божовић. – После неколико дана, дошао је у Билећу генерал Панић и са командантом Ненадовим добих наређење да идем по ордење. Кад оно…, нас не читају!

„Изгледа да су заборавили“, сећам се да је рекао Ненадов, и тако је остало до данас. И молим вас, да „Новости“ макар забележе, били су ту и јунаци Радомир Филиповић, Иван Арсенов, Владан Стојковић, браћа Сантрач, Дејан Павловић, Слободан Кривошија… Ни ја свих не могу да се сетим.

ХРАБРОСТ

– МЕХАНИЧАРИ из Мостара су се клели да је немогуће да хеликоптер у коме су били моје колеге Грмуша и Марковић уопште лети колико је био изрешетан ватром са земље. Рупе на њему су биле огромне, а нико није теже рањен. Ипак, слетели су последњи, пет минута после осталих, а остала је истина да су двојица припадника 63, пошто су из летелице која је губила висину избацили сву опрему, хтели да и сами скоче у бездан да олакшају „птицу“. Срећом, Ми-8 се дигао – говори Божовић.

Novosti.rs


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО