МАСАКР У СЕЛУ БРАВНИЦЕ: НА ДАНАШЊИ ДАН ХРВАТСКА ВОЈСКА УБИЛА 80 СРПСКИХ ЦИВИЛА, МЕЂУ КОЈИМА И ОСМОРО ДЕЦЕ!

Поводом годишњице масакра над српским цивилима данас ће у месту Бравнице код Јајца, биће служен парастос. Молитву ће одржати парох доњовакуфски Миладин Самарџић са почетком у 12 часова. Масакр у селу Бравнице представља један од најмасовнијих злочина над цивилним становништвом током рата у Босни и Херцеговини. Најмлађе жртве су имале три и четири године. У оквиру акције „Маестрал“ тог 13. септембра 1995. припадници хрватске војске свирепо су убили – стрељањем и спаљивањем чак 81-ог српског цивила, док је неколико десетина људи рањено. Убијено је осморо деце, а посмртни остаци троје њих још увек нису пронађени

Злочин су починили припадници хрватске војске, припадници друге и четврте гардијске бригаде који су тог 13. септембра 1995. за време акције Маестрал пресрели колону српских избеглица из Доњег Вакуфа, Јајца и Травника и извршили страховит напад на аутобусе препуне путника. Потом су отворили ватру из митраљеза, зоља и пушака и пуцали по невиним цивилима. Убијен је 81 цивили српске националности, међу којима и осморо деце. Ипак, трачак наде за породице жртава постоји јер је овај случај под лупом Тужилаштва БиХ, али и Тужилаштва за ратне злочине Србије.

У бесомучном нападу је рањено на десетине цивила и деце а многи су због задобијених повреда остали трајни инвалиди. Најмлађа жртва стравичног злочина је био Драган Јанковић, стар три године. Према подацима објављеним на сајту Оперативног тима за тражење несталих лица РС, из три масовне гробнице на локалитету „Царево Поље“ 1998. есхумирани су посмртни остаци 80 жртава (58 у гробници бр.1 , 22 у гробници бр.2). Међу есхумираним жртвама, најбројније су оне убијене у Бравницама. Ипак, посмртни остаци многих убијених цивила из Бравница још нису пронађени и они се воде као нестали. Међу несталима је и троје деце.

Ексхумирани су и идентификовани посмртни остаци Драгана (3), Борке (6), Велибора (13) и Борислава (6) Јанковића. Брат и сестра – Александар (рођ. 21.01.1992) и Весна Петрић (рођ. 19.05.1989) запутили су се тог кобног 13. септембра 1995. заједно са члановима своје породице из Доњег Вакуфа у Бањалуку. Нажалост, злочинци су били бржи…њихови посмртни остаци до данас нису пронађени нити идентификовани. Слична судбина је задесила и девојку Данијелу Јанковић (рођ. 10.08.1978) која је кренула из родног Травника али до жељене адресе никада није стигла. До данас није пронађена нити идентификована.

У Тужилаштву Босне и Херцеговине формиран је предмет поводом ратног злочина извршеног над осамдесет једним цивилом српске националност у Бравницама код Јајца, потврђено је из Тужилаштва. На овом случају Тужилаштво БиХ сарађује са Тужилаштвом за ратне злочине Србије.

Преживела жртва овог масакра и сведок трагедије у Бравницама је Сава Гудало која је прошле године за лист Експрес први пут проговорила о овом стравичном злочину.

– Желим да се коначно открију и пред суд изведу налагодавци и извршитељи. Много је људи који су били на лицу места, а који су у међувремену умрли и нису дочекали правду. Ово радим због њих и због моје сестре, која је страдала тог дана – каже Сава.
На почетку разговора, она наглашава да у колони и самом аутобусу није било ниједне униформисане и наоружане особе, да је била састављена од стараца, жена и нејачи, те да међу мушким особама ниједна није била млађа од 60 година:
– То је голим оком било видљиво сваком ко је пуцао на аутобус. Испред нас, у колони која се кретала према Јајцу и даље, било је запрежних возила и пешака. Сви су они били нападнути, без упозорења.
До трагедије и масакра је, поред осталог, довела и лоша комуникација и необавештеност челника српских војних јединица које су ординирале на том терену, а који цивилима нису пружили адекватну информацију о кретању непријатељских снага.

– Непосредно пред полазак нашег аутобуса прочуло се да су Хрвати ушли у Јајце, неки људи предлагали су да кренемо пешице, преко планине, али у команди у Оборцима убедили су нас да је пут слободан. Командант Чулић ћутао је све време, а заменик Саво Гњатић инсистирао је на томе да кренемо. Аутобус је био крцат, игла није могла да падне, на сваком месту седело је по двоје људи, деца у крилима одраслих, по мојој процени, згурало се ту више од стотину људи – прича Сава.
Рафали на путу
Та је околност, истиче, увелико допринела томе да улете у заседу. Наиме, неколико стотина метара од места на коме су нападнути приметили су људе који долазе из супротног смера, а који су возачу аутобуса махали и сигнализирали да се врати. Он је то, међутим, протумачио као њихов позив да се заустави и прими их као путнике. А пошто у дупке пуном аутобусу више није било места, наставио је пут. У нападу су учествовали припадници регуларне војске Републике Хрватске.
– Ускоро смо се нашли на једној чистини и последње што сам кроз прозор видела пре него што ће нас засути киша метака било је тело дечака који је лежао крај пута. Почело је да пршти на све стране, као да по аутобусу пада тежак град, зачули су се крици рањених и вриска деце. Осетила сам да ми нешто топло облива ногу, погледала сам доле и схватила да сам рањена. Моја сестра Мира, која ме је неколико километара пре тога замолила да заменимо места, само је кратко јаукнула. Окренула сам се и видела њену клонулу главу, са раном од метка. Зграбила сам њену ћерку и погурала је ка излазу, али нисмо успеле да прођемо јер је аутобус био закрчен телима погинулих и рањених – прича Сава.

Маријана Зељко имала је непуних 15 година када се пред сами краја рата са породицом у избегличкој колони повлачила из Доњег Вакуфа.
Док су пролазили кроз село Бравнице у близини Јајца, она је прво чула пуцњаву у даљини, а онда и рафал чији су меци почели погађати у аутобус и запрежна кола. – Ја сам тада рањена у главу и руку, а имам и гелере код срца. Мој брат је такође тада рањен, имао је осам година када се напад десио. Видјела сам како војник из канала пуца у њега, а посљедице су такве да је данас стопостотни инвалид, рекла је Марјана и додала како је неколико њених комшија остало мртво на лицу места. Након тога је изгубила свест.

Тек нешто старија од Марјане, студенткиња права Надежда Јанковић такође је рањена, у десну потколеницу, приликом проласка избегличке колоне кроз село Бравнице из којег је у то време већ раније у Бањалуку одселила већина српског становништва. – Крв и стакло је било са свих страна, вриштање и плач. Мојој баки метак је откинуо ногу. Из аутобуса су је изнијели, а ја сам у полусједећем положају на једној нози изашла из аутобуса, каже Јанковић. “Пролазили су ту крај нас и смијали се, говорили да су нас добро искасапили. Било је и војника који су прилазили и превијали нам ране. Ти војници су имали ознаке ХВО [Хрватско вијеће обране] и шаховницу на рукаву. Ужасни су призори били око мене, мирис крви и барута. Након напада смјестили су нас у жуту кућу ту крај пута, у њој сам пронашла моју баку и легла крај ње мислећи да је мртва. И ја сам мислила да је то мој крај, присећа се Надежда.

Она је убјеђена да је злочин био планиран, а напад на цивиле у избегличкој колони наређен, али до данас за напад на колону није било пресуда. – У то вријеме, на том подручју дјеловала је 4. гардијска бригада Хрватске војске, која је и извршила напад на нас. Припадници те војске су били у каналу, одмах ту гдје су нападом и зауставили аутобус, док су припадници ХВО-а долазили са друге стране, преко моста. Они су осудили овај напад и пружили нам помоћ. Желим нагласити разлику између оних који су нас напали, од оних који су нам пружили помоћ, то је важно навести”, каже Јанковић.


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО