КАПИЈА СЛОБОДЕ ОТВОРЕНА!

НА ДАНАШЊИ ДАН 1918…

Почела је офанзива српске војске и пробој Солунског фронта у Првом светском рату.

Опет ровови, камење. Отуда сунуше на нас бајонети… Ми прилегосмо с ове стране. „Предајте се!“… Ура! Ура! Уре! – Вичу и наши и Бугари. Мој добровољац кресну бомбу, и само је пребаци преко насипа. Грр-у! Полете камење. Готово ме затрпа. Чују се јауци. Мигољим да се извучем. Онако збуњен, гледам унезверено, где су наши. Мрак ми је пао на очи. Неко прескочи преко мене. Познадох га по шлему, те сам потрчао насумице за њим.
Нађосмо се у групи наших, који су заостали, не знајући више куда ће… У близини тресну бомба. „Лези, лези!“… „Не пуцај, можда су наши напред!“… „Чекај!“ „Пази!“
На наше бајонете налетеше неколико непријатељских војника као обезглављени. Коса ми се диже. Један од наших заби Бугарину бајонет у уста. „А-а-а!“ – изусти онај. Један од Бугара извади бомбу… Добровољац га ухвати за руку, а други му забоде бајонет у слабину.
„Трећа чета за мном… Ура! Ура!“
Устали смо и ми. Моја нога запе за каиш пушке мртвог Бугарина. Имао сам утисак као да ме руке оне лешине вуку себи па, већ избезумљен, окренуо сам се и ударих га ногом у главу. Али, лево, у правцу Кајмакчаланског потока митраљез нечији је вриштао. Тамо је кркљало. Куршуми су звиждали. Један четник паде. И други. Чују се повици: „Стој! Стој!“ – Ко ли то виче? Али замах нас је захватио.
Иза једне ограде од камења скочише неколико Бугара. Сјурише се на једног четника и свега га избодоше. Опалио сам у гомилу. Дотрчаше и наши. Одјекује тресак кундака, разлежу се нељудски гласови, као кад се зверови кољу, јауци…
– Станите! – викао сам, да бих прикупио људе.
– Не на мене! – повика један четник.
Четници се прикупише око мене. Прилегли смо иза неког заклона. Појма немам где сам. Везу смо погубили. Неки тежак задах испунио маглу, па једва дишемо. Сигурно од лешева, што леже већ толико дана. Испред нас наслагано је плочасто камење. Можда су овде били заклони приликом борби последњих дана. Около нас као да ври. Бомбе, пушке, митраљези.
– Другови, зашли смо у нашу земљу! – допирао је нечији глас.
Ја л’ рече!… Маса полете, и као да ме понесе. „Ура! Ура! Ура!“ Војници се сколише око мене. – Је ли ово наша земља?
– Јесте!
Они падоше на колена. Неки су се крстили. Други љубили земљу. Куршуми су фијукали. Планина је хучала. На самом врху сударисмо се са војницима из седмога пука. Видео сам и команданта седмог пука, пуковника Јовановића, међу његовим војницима.
Врх је био у нашим рукама.
– Децо! – говорио је пуковник Јовановић. Капија Слободе је отворена…

Фб Србадија


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО