Нема хиротонисања у Цетињском манастиру за било кога ко сије мржњу и злу коб по Црној Гори, пише Драшковић
Устоличење митрополита црногорског Српске православне цркве Јоаникија на Цетињу и даље изазива реакције. Својеврсни десант, односно долазак хеликоптером Јаникија и патријарха Порфирија на Цетиње на свој бритак начин прокоментарисао је и србијански политичар и књижевник Вук Драшковић.

На почетку своје колумне за портал Антенам.нет пита се како је могуће да је устоличење, односно “хитротонисање једног попа” постало државно, национално и судбоносно питање, око којег сви ломе копља, од предсједника држава, преко премијера и министара, до хороскпџија и врачара. Овакав начин устоличења једног митрополита Драшковић назива талибанизацијом православља.

– Владике проповедају против других вера и нација, који су нам народи заштитници, а који душмани, где су, где морају бити државне међе. Јуче Велике Србије, данас Српског света. Само српског. Најава репризе страшних деведесетих. Памтимо ли како је било: попови, па топови, па лопови?!, пита Драшковић у својој колумни.

Напомиње како су Цетињани у суботу послали јасну поруку, а то је стоп клеронацизму, негирању Црне Горе, отимању цркава и манастира.

– Не може, кажу Цетињани, у њиховом, црногорском манастиру, духовном темељу државе Црне Горе, бити хиротонисан ниједан владика који проповеда да Црногорци нису народ, него копилад, изроди, усташе, печурке после кише које ће да нестану.

И да ниједна црква у Црној Гори, па ни Цетињски манастир, није црногорска. Нема хиротонисања у Цетињском манастиру за било кога ко сеје мржњу и злу коб по Црној Гори, окрећући оца против сина, брата против брата, Србина против Црногорца, додаје Драшковић.

Напомиње како је кроз историју и Србима и Црногорцима у Црној Гори матична држава била управо Црна Гора. Чак и када су и Србија и Црна Гора биле под окупацијом, Цетиње је било слободно, подсјећа Драшковић. Чак су, према његовим ријечима, и цркве које су градили у Црној Гори биле другачије, специфичног изгледа.

– Посебан је изглед тих цркава и манастира које су градили Црногорци. Све оне, као и Цетињски манастир, зидане су од камена, као да су војничке касарне, са прозорима и посебним отворима налик пушкарницама. И служиле су, често, као ратна упоришта. У те цркве и манастире, Црногорци су, пред битке, улазили под оружјем, а причешће су узимали својим мачевима и сабљама. Никад Турци нису ушли на Цетиње. И силни сераскер Омерпаша Латас заустављен је пред тим градом, напомиње Драшковић.

На крају колумне подсјетио је на један историјски догађај, који описује слободарску традицију Цетиња.

– Колико има до Цетиња?, питали су, прича се, Наполеонови поклисари у Котору, где их је дочекао, владику Петра И Петровића Његоша.

“Пријатељу је потребно неколике уре ода, а непријатељ тамо не може доћи никада”, одговорио им је, пише Драшковић за Антенам.нет портал.