„Рођен сам као Сулејман, а целога живота сам био са Србима. Говорим српски и пишем ћирилицом. Похађао сам срспску школу и живим у северном делу Косовске Митровице.

Недавно сам се крстио и примио Православље.

Друштво у коме живим не прихвата такве људе.
Данас се зовем Душан!

Од Сулејмана до Душана је дугачак пут и велике су разлике.
У мом случају је више осуда него прихватања. Али, ја сам одлучио и са таквим тешкоћама корачам путем Божије правде.

Отац се недавно упокојио, а ја са сестром и тешко болесном мајком живим у северном делу Косовске Митровице.
Живим без сталног посла и без икаквог разумевања друштва. За једне сам Шиптар, за друге сам Србин, а нико не жели да чује како се ја заиста осећам.

Не бих се ја жалио и јављао овако јавно, па макар умро од глади, али имам један проблем због којег не спавам, а знам да за овај проблем знају сви у овом граду.

Моја мајка има албанско име, зове се Дрита.
Она болује од тешког облика шизофреније и неопходно је обезбедити лечење у здравственој установи за такве болеснике.

Покуцао сам на сва врата од црквених до државних институција. Један свештеник ми је рекао “марш бре”, а један високи општински званичник ми је рекао “ знам је, бар неколилко пута је умало нисам прегазио”.

То боли!

Моја мајка је на улици скоро дванаест година и тако болесна је изложена разним опасностима.
Само желим да за њу пронађем место у којем би имала сигурну негу и да знам да није на улици.

После свега сам принуђен да овако замолим институције да прихвате моју молбу и да ми помогну у збрињавању и лечењу моје мајке.
Душан Обреновић“

Косовска Митровица, град без душе и град у коме нема саосећања за туђу муку!