what is kamagra 100mg oral jelly used for faut t il une ordonnance pour du levitra equivalent cialis naturel cialis vs viagra vs levitra comment prendre kamagra 100
Осјећаш ли се издано?

Али, да само кажем основни одгвоор: не, не кајем се за учешће у литијама, иако ништа можда није онаквим каквим бих желио да јесте. Не кајем се – без жеље да моју микрон од жртве поредим са великанима мога рода – као што не може кајати ни војник са Цера због тога што је настала Југославија на његовој жртви а не слободна Србија.

о. Дарко Ђого

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Данас ме је неколико људи питало исто питање: осјећаш ли се и ти издано? Да ли ти је криво што си ишао на литије?

Није лако човјеку да одговори на то питање, а да се ипак не осјети бар сјетно, ако не и сасвим тужно. Нисмо се ми надали великим промјенама и не одмах. Као да се данас заборавља да нам је на устима била она чувена формулација Владике Јоаникија: „ово се зло неће за дуго окончати јер се спремало дуго – али и ми смо се спремали вијековима“. Можда је наш инстант заборав тог осјећања након 30..8. у много чему крив за много шта што се касније дешавало.

Али, да само кажем основни одгвоор: не, не кајем се за учешће у литијама, иако ништа можда није онаквим каквим бих желио да јесте. Не кајем се – без жеље да моју микрон од жртве поредим са великанима мога рода – као што не може кајати ни војник са Цера због тога што је настала Југославија на његовој жртви а не слободна Србија, као што се не смије кајати толико хиљада српских војника који нису читали „Капитал“ већ су штитили своја села, да би на њиховој жртви настала ФНРЈ/СФРЈ. Не кајем се и не тражим признање јер се за одбрану свога нити можеш кајати, нити тражити признање.

И, мада ће одговор на питање „зашто није било онаквим каквим смо се надали?“ захтијевати дисертације – као оне које се пишу о 1918. или о Репулици Српској данас спрам оне коју су сањали њени ствараоци – основни одговор у мојој интуицији није дат само у пословичној наивности нашег свијета већ управо супротно – у нашој жељи да будемо мудри, паметни, да своје интуитивне осјећаје, оне дате чак и најнепросвећенијем српском човјеку загушимо зарад виших циљева, да се прићутимо управо онда када други артикулишу своје интересе. Да смо и ми сваки од тих пута ставили на сто оно што тражимо и захтијевамо без подразумијевања (оног „лако ћемо“ кооје нас кошта и када правимо кућу и државу), можда би било боље.

Такође: можда остаје и још једна поука коју никако да прихватимо а то је она да не може нико – чак ни клир тј „Црква“ – да за нас изабере, док ми сами опет не постанемо бар мало више налик на Цркву као народ. Тачније: не могу се прескочити дани и ноћи борбе са самим собом било каквом интимизацијом са неким „рјешењем“ докле и сами нисмо спремни да ријешавамо своје живое, своје падове, своје назалијечене карактере.

Како год: не постоје коначне побједе – иако ми увијек тражимо управо такве. Ни над собом, а тек не над неким другим.

Што управо значи: опет ћемо се морати борити.

Али коначна судбина сваког од нас и овог нашег српског народа није у рукама туђим, већ Божијим и нашим.

Јер нада нема права ни у кога

до у Бога и у своје руке.


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО