На његов рођендан, умало је цела породица погинула, али их је сам Бог сачувао

Сви га памте као Бурдуша, ромског музичара из серије „Музиканти“. Мало ко зна да је Јован дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Још мање људи зна зашто су очи овог глумца вечито деловале тужне.

Јован Јанићијевић Јанаћко – Бурдуш рођен је као један од петоро деце учитеља Јанићија и домаћице Вере. Имао је три старије сестре и брата близанца Андрију. Породица Јанићијевић селила се по целој Србији јер је Јанићије учитељевао и у Параћину и у Маскарама код Крушевца и у Власотинцу, све док му није досадило да се потуца по земљи. Тада је отац нашег чувеног глумца прешао у поштанску службу, с обзиром на то да је на Солунском фронту био један од најбољих телеграфиста. Тако је породица Јанићијевић 1934. године дошла у Београд.

Није њихова срећа дуго трајала. Када је Немачка 6. априла 1941. године бомбардовала Београд Јанићијевићима је изгорело све осим млина за кафу. Срећом, поштанска солидарност је увек била јака и ова велика породица смештена је у три канцеларије, а колеге Бурдушевог оца доносиле су ко шта је могао – сто, столице, креденце… Ипак, Јован је имао осам година када му је оца ухапсила Специјална полиција.

Јанићијевићи нису имали данима шта да једу. Највећа посластица била им је печена шећерна репа. Зато је Јован заједно са осталом гладном поштанском децом поткрадао немачку мензу, док су их италијански војници хранили и дружили се са њима, а дечаци би им помагали у неким ситним пословима. Једног од Италијана који им је доста помогао Бурдуш је до краја живота памтио. Био је то – Маноло.

Током окупације тешко се долазило до дрва за огрев. Кад би нека породица и успела да добије дрва морали су да прате натоварена кола како не би дошло до крађе. Као и многе друге клинце, ратно сиромаштво натерало је Бурдуша да се извешти у крађи у трку.

„Залетимо се, мазнемо цепаницу и тутањ“, причао је он.

Ипак, једном су га ухватили, јер је украо теже парче и није могао да трчи довољно брзо. Одведен је у комесаријат, добио је батине и за казну је морао да опере степенице једне зграде – од шестог спрата до приземља. Маноло је, нажалост, био ухапшен 1943. године када је Италија капитулирала. Немци су похапсили италијанске комунисте и тада су деца поткрадала бедне кухиње својих мајки и носила ратним друговима проју у затвор. Међутим, једног дана када се Бурдуш играо са другарима на пољанчету, Немци су звели шесторицу Италијана и са њима Манола. Постројили су их, испред јавног тоалета, по једног испред сваког бокса нужника. Деца су викала и плакала дозивајући Манола, а он их је погледао, осмехнуо се и поздравио их климајући главом. Следећег трена пао је у измет погођен немачким мецима. Војници Трећег рајха пришли су мртвим Италијанима и још дубље их шутнули у тоалет.

Јован Јанићијевић Бурдуш до краја живота причао је причу о Манолу, Италијану који га је хранио, говорећи да му је од трена његове погибије душа тужна.

Године 1944, баш на данашњи дан и Јованов рођендан, мало је фалило да цела породица Јанићијевић погине. У тренутку када је почело бомбардовање, налазили су се у немачком склоништу.

„Бомба је пала кроз шупљину од лифта директно до нас, али, срећом, не експлодира. Међутим, од притиска ваздуха, мислили смо да ћемо се угушити. И тада друга бомба погоди наш стан и опет остадосмо без игде ичега.“

По завршетку рата Бурдуш је кренуо у школу. Међутим, није имао много среће у образовању јер је, како је причао, био рођени баксуз. На часу историје, код најстрожег наставника, другар му је шапутао – али све погрешно. И цео разред се смејао, а Јовану је прекипело и насред часа је изударао тог шаптача. Избацили су га из школе, а реакцију свог оца довека је памтио:

„Као што од г… бива пита, тако од тебе човек. Ако, ако! Марш на вршалицу!“

Мало ко је могао да претпостави тада да ће мали Јован постати један од најбољих српских глумаца свих времена.

Стил.курир.рс