Драгана Човића на власти гледамо од 1998, када је постао замјеник премијера и министар финансија у Влади ФБиХ, а Милорада Додика још од 1986, када је постао предсједник Извршног одбора општине Лакташи. Послије рата, Додик је први пут дошао на власт у Српској 1998, поставши премијер.

Владали прије 20 година, владају и данас: Да ли смо ОСУЂЕНИ НА ДОЖИВОТНЕ политичке вође

Бакир Изетбеговић је на власти од оснивање СДА 1990. године, јер је био десна рука свог оца Алије, мада је званично на изабрану функцију дошао тек 2000, када је постао посланик у Скупштини Кантона Сарајево.

Данас су Човић и Изетбеговић лидери ХДЗ односно СДА, те чланови Колегијума Дома народа БиХ, а Додик предсједник СНСД и српски члан Предсједништва БиХ.

Тренутно три најмоћнија политичара у БиХ на власти на различитим нивоима, и са мањим прекидима, налазе се више од 20 година, али они уопште нису једини. Окружени су бројним сарадницима, који деценијама владају овом земљом. То само по себи није проблем, али јесте чињеница да се у БиХ, према многим параметрима, живи најлошије у Европи.

Актуелни члан Колегијума Представничког дома БиХ, Небојша Радмановић (СНСД), постао је посланик у Народној скупштини РС још 2000; посланик у ПС БиХ Никола Шпирић (СНСД) је у парламент БиХ први пут ушао 1998…

Актуелни генерални секретар СДА, Халид Гењац, постао је симбол за бесконачну посланичку каријеру, јер је у ПС БиХ још од првих послијератних избора 1996, с тим што је кратак период био члан Предсједништва БиХ умјесто Алије Изетбеговића.

Даље, посланик СДА у ПСБиХ, Адил Османовић, у власти је још од рата, када је био предсједник Ратног предсједништва општине Теслић. Садашњи бошњачки члан Председништва БиХ, Шефик Џаферовић, у власти је од 1996, када постаје предсједавајући Скупштине Зеничко-добојског кантона. Ако не рачунамо период у рату, када је био секретар Агенције за информисање и документацију (АИД).

Слично је и са хрватским кадровима. Актуелни делегат у Дому народа БиХ, Бариша Чолак, је први пут власт окусио још у рату, када је био министар правде, касније укинуте, Хрватске заједнице Херцег-Босна, а одмах послије рата премијер Западнохерцеговачког кантона. Чланици Колегијума Представничког дома БиХ, Борјана Кришто, прва политичка функција била је министарка правде у кантоналној влади 1998…

И међу опозиционарима има оних политички дуговјечних, који памте дане када су били власт и који јој се поново надају. Један од њих је лидер СДС и посланик у ПС БиХ, Мирко Шаровић, кога је рат затекао на мјесту секретара Скупштине Општине Ново Сарајево. Од 1994. до 1996. је био предсједник Извршног одбора Општинске управе у Источном Новом Сарајеву, а потом на највишим функцијама у Републици Српској и БиХ.

Шаровић и даље важи за једног од најозбиљнијих кандидата опозиције на идућим општим изборима.

Зашто данас у БиХ владају они су који су владали прије више од 20 година (или су у самом врху) и зашто нико мимо њих засад нема много шанси? Политички аналитичар и психолог, Ибрахим Прохић, каже да су узроци који приозводе такво стање изузетно сложени и налазе се на најмање три терена.

– Прво јесте дејтонски устав БиХ који има уграђене генетске грешке, који има читав низ инструмената којима се може блокирати политички систем. Најновији примјер је када је требало Предсједништво БиХ да одобри употребу хеликоптера за гашење пожара у Херцеговини и када један члан то није дозволио. То није једини примјер и не ради то само Милорад Додик. Други ниво проблема јесте карактер етаблираних политика. То звучи академски сложено, али није. Тај карактер осликава неколико карактеристика, а најважније је то што су политику свели на пуки клијентелизам. Она служи само политичким моћницима – оцјењује Прохић за Српскаинфо.

Како каже, трећи ниво је заправо суштински проблем, а то је доминантно стање друштвене свијести.

Ибрахим Прохић

Проф. др Драго Вуковић, редовни професор Универзитета у Источном Сарајеву, сматра да је на сцени потпуна негативна селекција и одсутност било какве кадровске политике.

– Када се присјетим оне Лењинове фразе „дајте ми туце револуционара да би успјешно извели социјалистичку револуцију“, прва асоцијација данас би могла да гласи: дајте нам само овакве кадрове да уништимо све што смо створили. Неколико је ту проблема. Политички лидери, који су више стицајем неких околности то постали, или мисле да су лидери, веома љубоморно чувају своје лидерство и имају велики страх од губитка позиција. Ти страхови су прије свега посљедица губљења привилегија, политичке и друштвене моћи, а на крају ту је страх од одговорности, јер их положај и функција штити од такве могућности – каже Вуковић.

Затим, додаје Вуковић, ту су огољени материјални интереси и потреба „обезбјеђивања“ будућности својих ужих и даљих сродника.

– Просто је невјероватна способност појединаца да се за неко кратко вријеме обогате. То се свакако крије, али се, напримјер, на оставинским расправама најбоље показује – каже Вуковић за Српскаинфо.

– Прво, не стварамо нове политичке лидере. Комунисти су имали курсеве, политичке школе, Кумровец… Зато су владали тако дуго, све до краја те идеологије. Ми имамо некакве блиједе покушаје кадровских освјежења, али немамо стратегију нити синергију младости и искуства. Млади лидери или превише „штрче“ изнад својих политичких странака или се поптуно утапају у “старе” политике – додаје Вуковић.

Како каже, потпуно је сигуран да су политички лидери (и ови старији, али и млађи) заробљени у раљама данашње политике, која је ослобођена морала и одговорности према грађанима, а потпуно зависна од интереса, новца, криминала и корупције.

– Политика која производи конфликте, мржњу, страхове, заправо је негација оне политике која почива на идеологијама, окупљањима, стратегијама и визијама. Кадровска политика је озбиљан посао. Потребна нам је морална обнова политике. Само тада је могућа и суштинска кадровска обнова. Политику треба ослободити од потребе да се мијеша у све поре друштвеног живота, посебно у области економије, права, образовања. Не може политика бити наша судбина, као што је говорио проф. Есад Ћимић – закључује Вуковић.

„НИЈЕ ОВО ВЕСТЕРН ФИЛМ“
Није да не постоје у овој земљи људи који имају компетенције, али они имају два темељна проблема, сматра Ибрахим Прохић.

– Такви углавном не могу да уђу у систем, а друго, чак и када уђу, они не могу да се боре против институционалне хоботнице. Нема довољно људи који би хтјели другачије да би то било могуће. Ово није вестерн филм у коме ће главни лик с два пиштоља ући у главну улицу и побити оне који чине зло. Овђе не може ништа један човјек, не може ништа мала група, овђе су они који би хтјели другачије у великој мањини. Друго, они су међусобно неувезани, док су с друге стране они који дефакто 30 година раде против интереса државе и грађана сјајно увезани и једни друге подржавају. Док се не промијени политичка парадигма, концепт власти и већина, дотле појединци не могу направити ништа – сматра Прохић.

Српскаинфо