Љубавно писмо Петра Кочића из 1903. године

„Драга моја и слатка Милко, ја сам се прије неки дан вратио из Беча. У Бањој Луци био сам само један дан, па сам одмах побјегао. Бања Лука није ми драга, јер нема ништа драго у њој…“, пише 1903. године Петар својој заручници Милки


Милка Вукмановић (1882–1966), удата Кочић била је прва и једина љубав писца Петра Кочића (1877–1916), а касније и његова брачна и животна сапутница.

Упознали су се још у дјетињству, а вјенчали тајно у Маглајанима код Лакташа 1904. године. Из Петрових бројних писама упућених Милки, љепотици и једној од првих писмених жена из челиначког краја, можемо сазнати не само колико ју је волио, него колико му се свиђала Јошавка и цијели челиначки крај, који му је био дражи од Бањалуке.

Прочитајте…

Манастир Гомјеница, 23. јуна 1903. године

Драга моја и слатка Милко,

ја сам се прије неки дан вратио из Беча. У Бањој Луци био сам само један дан, па сам одмах побјегао. Бања Лука није ми драга, јер нема ништа драго у њој. Да сам остао само један дан у Бањој Луци, о томе се можеш, кад хоћеш, увјерити. Моје су мисли и жеље у твојој лијепој Јошавци. Лијепа моја и слатка Милко, ја сам тебе много вријеђао, а и ти мене. Опрости ми, и ја ћу теби опростити. Заборавимо све оно због чега смо се завађали и свађали. Иако сам ја теби писао да си ми мрска, да те не волим, то је лаж. Зато сам тако писао што сам се био тренутно на те ражљутио. Ја сам тебе увијек волио, ја сам увијек за тобом гинуо, ја и сад гинем и умирем за тобом и твојом љепотом. Ти си, Мицо моја, много љепша него што си била. Знам ја то. Ти си лијепа, врло лијепа, ти си слатка, ах! врло слатка и милостива. Ти си моја Мргуда, која за свог Мике вољу вјеша се. Ти си мени остала вјерна, иако сам ја према теби онако немилостив био. Опрости ми.

Ја бих се желио с тобом гдје год састати. Тамо у Јошавку мрско ми је доћи, јер се стидим твог оца и матере. Ти си матери сигурно о нашој свађи причала, па ме она сад мрзи и псује.

Драга моја и мила Мицо, ти мораш бити моја!!! Ти мораш бити моја, и то овог љета!

Ако се убрзо састанемо, ја ћу ти све казати што сам наумио и намислио. Пиши ми гђе би се могли састати, и то одмах ми пиши! Имаћу ти много штошта причати. Тебе твој Петар неће оставити. Ти робујеш већ пуне четири године. Убрзо ће Петар твој закуцати на твоја тавничка врата, да те из густог мрака изведе на свјетлост бијелог дана. Његову душу и срце обузима силна туга и бол кад помисли на твоје четверогодишње робовање. Пиши ми и буди ми здраво и весело до дана нашег састанка.

Грли те, љуби те, мази те и за тобом чезне

твој до гроба вјерни

Петар

Мондо


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО