Огроман број људи учи њемачки језик! Пандемија вируса корона је показала да се негдје тамо нуди бољи живот, вреднује рад и поштује стручност. Ако се не пробудимо и не поправимо ситуацију, за неколико година нећемо моћи да премостимо јаз од готово 30 година, настао страшним одливом медицинских сестара и техничара у најбољим годинама у болнице и медицинске установе широм Европе.

Ово је за Моју Херцеговину рекао Мирко Шербеџија, предсједник Струковног синдиката медицинских сестара и техничара Републике Српске. Он каже да се комплетан здравствени систем одржава на сестрама које су рођене између 1960. и 1970. године и које ће за неколико година почети да одлазе у пензију.

“У траговима има нас рођених осамдесетих и нешто из деведесетих. Већ каснија годишта која сад требају да уђу у здравствени систем одлазе напоље без задржавања. То је јаз од 25 до 27 година који пријети да пређе 30. Ко ће научити те младе људе послу и пракси, ако не будемо имали континуитет рада? Отићи ће старији у пензију и неће имати ко да обучи ове млађе како да раде. Ко ће? То је један огроман проблем који је испред нас и којем морамо озбиљно да приступимо, каже Шербеџија.

Из којег сектора одлази највише сестара и техничара?

Нема ту разлике. Ми стално сугеришемо, исто је од интерног до интензивне његе, свих хируршких грана и хитне помоћи и породичне медицине. Имамо изузетно квалитетне људе, што су препознале болнице из иностранства, иако наши суграђани то не мисле увијек тако. Међутим, ако са једног одјела оде квалитетан човјек, онај други који остаје мора да ради дупли посао. Он ће добити једног или двоје неискусних колега, а онда ће морати да ради свој посао и да прати шта они раде. Дакле, поред физичког напора има и један додатан психички стрес. Не можемо изабрати ниједну грану као ону из које највише одлазе наше колеге. Одлазе из свих. Њемачка је препознала колико су квалитетни наши кадрови. Само ми то још увијек не желимо признати. Свугдје нас хвале, али брзо се забораве и похвале и аплаузи и хероји. Не мислим да смо ми хероји, ми смо се школовали за овај посао, али морамо да схватимо важност здравственог система. Нажалост, претворићемо се у земљу стараца и старачких домова.

Чиме мислите да се може зауставити одлив? Да ли је довољно само повећати плате?

Ако системским рјешењима не уредимо кроз правне основе прековремени рад и додатке на плату, ако те плате не повећамо, што понављамо стално као неки папагаји, ако не вратимо топли оброк и регрес, нећемо успјети да задржимо људе за неке наредне пандемије, већ ћемо остати без квалификованог кадра. То је упозорење за све. У Федерацији је ситуација далеко повољнија него у Спрској, ако се говори о платама. Њихова плата је сигурно за неких 50 одсто већа него у Српској. У земљама запада, на примјер Њемачкој, добијамо прилично добре услове у домовима за старе особе или болницама. Плате су тамо одличне, а наши људи су одлазили и прије и за вријеме пандемије тамо. Сигурно је да ће свако ићи гдје му је боље, гдје му се пружа нека прилика и гдје види бољу будућност. Забрињавајуће је да ништа не урадимо да их задржимо.

Да ли је пандемија зауставила одлазак?

Пратим неколико група на нету за одлазак техничара и сестара и сад је опет ситуација као прије пандемије. Јављају се на огласе за посао, Њемачка је опет ставила акценат на Балкан и позива раднике да им дођу. Наши људи ће моћи сада, уз визне олакшице, без већих проблема да оду у земље западне Европе, а за нас то значи да губимо квалификован и квалитетан кадар. Зато молимо и Владу РС и ресорно министарство здравља да нађу рјешења и створе континуитет у повећању плата, да се исправно вреднује и прековремени рад и рад викендом, дежурства и приправности. Када то уредимо, онда можемо очекивати да ће наше колеге бити нешто задовољније. Међутим, онај ко је наумио да оде, он ће отићи и ту не можемо ништа, али можемо код оних који се још нису предомислили. Вјерујем да је ово један од начина да их задржимо.

Колике су плате довољне, да ли је само до плате или има и неких нијанси?

Кад је у питању плата, ви ако примате исту плату сада као и прије десет година, јасно вам је да то није мотив за останак. Финансијски фактор је пресудан за све нас. Погледајте цијене намирница, горива, грађевинског материјала, а наше плате су исте или спорије напредују. Колика је та потрошачка корпа и како се пуни, ја не знам. Имам двоје дјеце и док купим пелене и пар ситница, потрошим сто марака а да не знам шта сам купио. Некада је тај износ нешто и значио, а данас изађете из продавнице и не знате шта сте уопште купили. Причам као грађанин и као синдикалац. Углавном купујете исте намирнице, али свима је јасно да су цијене отишле у небо, док су плате остале исте. Ако мислимо задржати висок ниво квалитета у здравству, морамо повећати плате, законима уредити струку и ставити је у оквире. Гдје ће се сутра лијечити наша дјеца без тога и ако сви одемо?

Колико је пандемија угрозила сестрински кадар?

Прецизних података немамо, али смо сви били свједоци најгорих смртних случајева љекара и сестара током пандемије. Медицинске сестре су биле на првој линији одбране, видјели смо огроман број обољелих, тешких и лакших клиничких слика, а ковид је оставио и трајне, како физичке, тако и психичке посљедице на раднике. Одређен број техничара и сестара је био примљен у систем рада када је избила пандемија. Дио је повучен са других одјељења. Премостило се, што се видјело у солидарности, беспоштедној борби за сваки живот, успјели смо ми да то изнесемо и да докажемо да су наше сестре и техничари јако добро издржали све ове проблеме. Важно је да истакнем да се очекује нова ерупција заразе на јесен, што опет значи да ће здравствени радници бити изложени како вирусу, тако и физичком стресу. Вакцине јесу стигле, држава Србија омогућила је да се велики број здравствених радника вакцинише. Потом су вакцине стигле у Српску, па се дио љекара и сестара и тако заштитио. С обзиром на то да је велики број радника у здравству вакцинисан, очекујемо да ће и заштита бити квалитетнија у том периоду.

Да ли су се све сестре вакцинисале и има ли међу њима оних који су одбили имунизацију?

Ја сам се вакцинисао Спутњиком, неке колеге из својих разлога не желе, неки су прележали, неки због имунитета. Вакцинација није обавезна и поједине колеге из својих разлога је не желе. Мој став је да ако желимо да оставимо пандемију иза себе, морамо да се вакцинишемо. Било је страшно прошле године. Имали смо катастрофалне призоре. Наше јуначење нас је највише коштало. Људи су мислили да им вирус ништа не може, касније су неријетко имали катастрофалне клиничке слике. Није овај вирус нов, он постоји одувијек, вакцине се развијају деценијама, није то ништа ново, не видим зашто се нема повјерења.

Да ли је било агресивних иступа пацијената и како сте се носили са тим?

Ко год дође у здравствену установу, његов проблем је највећи и он мора да се ријеши одмах. Јако је тешко објаснити да се мора сачекати јер је испред њега, на примјер, пацијент са веома тешком клиничком сликом. У таквим ситуацијама, комуникација и понека топла ријеч прилично смири пацијента. Али, ако имате ситуацију да вам доведу врло младог човјека, онда знате да је то много теже. Ту је професионалност пресудна. Били смо свједоци да су пацијенти нападали техничаре хитне помоћи. То су ситуације гдје показујемо и културу и некултуру нашег друштва. Пандемија нас је све помало затекла и нико није знао шта се дешава, а људи се највише боје онога што не познају. Послије тога је све легло и људи су почели да се чувају и контролишу и тај страх је лагано попуштао. Помагали су људи једни другима, видјела се солидарност.

Како реагујете када видите да људи не носе маске на скуповима и у затвореном простору?

Ми носимо маске стално, кад изађем напоље, не носим је. Током радног времена сам стално под маском. Дођем у ситуацију да ми је нелагодно да немам маску јер ми је у подсвијест уклесано да је морам носити. Кад видим суграђане како су се опустили, не реагујем бурно јер мени то није црно толико. У ствари, можда нам је то помогло. Ако би се десила ерупција пандемије на јесен, ипак смо се преко љета одморили и психички опустили од свега што смо проживјели. Битно је да у тој борби останемо психички и физички здрави. Ово је борба коју морамо заједно изборити.

Моја Херцеговина