Кабул је на фотографијама Вилиама Подлича скоро непрепознатљиво мјесто – живахан главни град са савременим аутомобилима, зеленим парковима и свечано обученим мушкарцима и женама, међу којима су многи носили одјећу са Запада, пише Радио Слободна Европа.

Мјесто гдје жене – како оне из Афганистана тако и из иностранства – могу слободно да шетају улицама.

Мирно мјесто у којем туристи, без обзира на њихову сигурност, могу аутобусима отићи до важних хисторијских мјеста у земљи или преко границе до Пакистана.

Године 1967. Подлич, професор на државном универзитету у Аризони, започео је двогодишњи рад у Афганистану са УНЕСЦО-ом, као предавач на вишем колеџу у Кабулу. С њим су дошле и његова супруга Маргарет и двије кћерке тинејџерке, Пег и Јан .

„Одрасла сам у Темпи, у Аризони, а када је отац понудио мени и мојој млађој сестри Јан да идемо с њим и мајком у Афганистан, била сам узбуђена,“ каже Пег Подлицх.

„Ја бих тако током виших разреда у средњој школи била у некој егзотичној земљи, а не у обичној Темпи… Наравно, било је много културолошких разлика између Аризоне и Афганистана, али имам веома интересантна и забавна искуства. Људи су увијек изгледали пријатељски и спремни да помогну, никада нисам имала никаквих проблема и незгода, иако сам била прилично несташна тинејџерка! Тада су били благи“, каже Пег.

Подлич, аматерски фотограф, снимио је своје авантуре на стотинама фотографија које је његова породица подијелила с остатком свијета.

Подлич се пензионисао у држави Аризона 1981. године и умро је 2008. године у 92. години живота.

„Када погледам фотографије мог тате, сјећам се Афганистана као земље са хиљадугодишњом хисторијом и културом,“ рекла је Пег за Денвер Пост, који је први објавио ове фотографије.

„Имала сам кнедлу у грлу док сам гледала и слушала о дубокој патњи која се догађала у Афганистану током ратних сукоба који су трајали скоро 40 година“, рекла је она.

„Жестоке и поносне, али и забавне људе поразила је велика сила.“

Цлаyтон Естерсон, супруг Пег Подлич, који је архивирао фотографије за „ Денвер Пост“, је изјавио:

„Многи Афганистанци су написали коментаре у којима захваљују на фотографијама које показују каква је њихова земља била прије 33 године, прије рата. То потврђује да су напори за дигитализацију и обнову тих фотографија вриједили.“

На једној од фотографија виде се дјевојчице из Афганистана које се враћају кући након школе, што ће Талибани забранити 30 година касније.

„Дјевојчице у Афганистану, као и дјечаци, ишли су и у средњу школу, иако су дјевојчице, као и дјечаци носиле униформе, дјевојкама није било дозвољено да носе бурку на путу до средње школе,“ каже Пег Подлич.

„Успјешне младе жене похађале су колеџ, као и мушкарци“.

„За годину дана колико сам била у Кабулу, моја породица је живјела у кући у Шар-е Наву, на путу из Парка Шар-е Нав,“ каже Пег Подлич.

„Моји родитељи су живјели у Денверу, Колорадо, 1940-их. Моја мајка би рекла да је Кабул подсјећа на Денвер: сличне су надморске висине, често сунчан, са прелијепим планинама у даљини

„Мислила сам да је то изгледало нешто попут Аризоне због сушних пређела и недостатка кише. Пошто сам рођена у Аризони, било ми је лако да поштујем љепоту пејзажа у Афганистану“.

„У прољеће 1968. године, моја породица је отишла на дугу туру аутобусом преко превоја Кајбер до Пакистана (Пешавара и Лахореа). Пут је био прилично незгодан у том правцу. Такођер, сјећам се да је у неким дијеловима пут био грозан, са литицама с једне и планинама с друге стране. Сјећам се да је прије него што смо отишли из Кабула мој отац платио младићу који је ишао око аутобуса са кандилом и благосиљао га. Мислим да је успио – имали смо безбједно путовање“, сјећа се Пег Подлич.
„Био је то нераван и груб пут, али никада нећу заборавити колико је широка и зелена била долина или како су величанствене биле двије статуе Буде, урезане у стијени…. Кипови су били прекрасни, чак и за мене, која не схвата историјски или технички значај тих статуа“, присјећа се Пег Подлич.

Пег и Јан Подлич ишле су у Америчку интернационалну школу у Кабулу. Пег каже да је било око 250 ученика који су похађали школу 1967-68, међу којима је било 18 дипломаца.

„У Темпи бих до школе прошетала четири блока, а у Кабулу аутобус за школу кретао је испред наше куће. Јан и ја би потрчале када би возач засвирао. У аутобусу су нас надгледале индијске даме које су носиле сари, наравно, и возили смо се са око двадесетак дјеце кроз Кабул, око брда на западној страни града.“