Снимак са једног весеља у Горњем Милановцу на ком се види како две монахиње играју обишао је Србију. Иако је увек било и биће оних који “виде трун у оку брата свох, а брвна у свом оку не осећају”, много је више искрено одушевљених људи којима су монахиње измамиле осмех на лице. Према речима теолога, певање и играње нису грех. Монахиње су у људима изазвале осећање радости, а не саблазан. А ево и приче како су монахиње дошле на славље и због чега су радосно запевале и заиграле.

Они који знају ове жене које живот проводе у једном од манастира Овчарско-кабларске клисуре, о њима имају само похвалне речи пуне поштовања и љубави.

“Сину смо правили први рођендан и једна од монахиња је моја тетка. Позвали смо их на весеље са најближом родбином. Сви су били одушевљени што их виде, јер их осим у манастиру ретко где могу срести. Оно што је највећи парадокс јесте чињеница да су њих две скоро све време седеле на свом месту, биле љубазне, насмејане и разговарале са свима. Нису пиле ни најмање количине алкохола. У једном тренутку су устале да испоштују нас као домаћине и заиграле уз те две до три песме, не знам ни да ли је то све потрајало петнаест минута. Певач је пришао до њих и тада су настала та два снимка. Пошто је прослава била у ужем кругу нисмо ни очекивали да може доћи до овакве ситуације”, изјавио је за РИНУ Игор Маркељић домаћин весеља у Горњем Милановцу.

Теолози јасно истичу да овакво њихово понашање није грех и да су замонашена лица такође само људи који имају право да се понекад опусте, као и да спорне песме нису никога вређале.

О манастиру где живе ове две монахиње Игор каже: “То је права оаза мира и љубави. У ту Божију кућу многи свраћају управо и због њих, јер оне су те које вас дочекају и испрате са осмехом, пруже утешну реч свима коме је потребна. Са много труда и љубави обраћају пажњу на сваки детаљ, воде рачуна о манастиру који је један од најуређенијих у том крају. Сате и сате проводе у молитви, дане у посту и на најбољи могући начин преносе православље и на млађе генерације, деца их просто обожавају.”

Извор: Рина, Курир