Постоји једно биће које је опасније од превртљивих политичара, бесрамних ботова и поткупљивих савјетника. Његов морал је покварењачки, а његов менталитет послушнички. Недовршен је и неостварен. Пун је тихе и стрпљиве пакости која је његова друга и посљедња страст.

Улизица увијек има вишак лажне љубави коју штедро даје свијету.

Увијек ће проналазити највеличанственије начине како би се додворио господару.

Он никада неће пропустити прилику да каже како је наша Република Српска лијепа. Никада неће заборавити да се каквом лијепом фотографијом и патетичном поруком о већим празницима јави на мрежама.

Уз три-четири фотке из кањона написаће: „Величанствени Врбас“.

За 22. април написаће: „Срећан ти твој дан, вољени мој граде“.

У зору 9. јануара поручиће онима о којима зна само оно што су му рекли да треба да зна: „Никада те нико неће ишчупати из наших срца, мила моја!“

Сваки комад земље поистовијетиће са онима којима служи.

Врбас је величанствен зато што је на власти величанствена странка.

Град је вољен зато што је на власти вољени лидер.

Српска је у његовом срцу. У лијевој преткомори, одмах поред страначког шефа.

Све што је у држави лијепо, вољено и величанствено – прије свега природа, јер је њена монолитност неупитна, а њена структура вјечна – мора имати знак политичке припадности. Полтрон никада неће крити понижавајућу страст према оданости; зато ће уз све његове повике љубави према ријекама, кањонима и градовима прије свега стајати страначки амблем. Он ће дати све од себе да сви знају да је управо он, члан странке, написао како је Врбас величанствен, самим тим да је послао и поруку коме морамо бити захвални што је Врбас такав. Биће у њему нешто од удвориштва Пере писара који зна да министар зна да је постао министар, али би он, ето, ипак први да му то јави.

Више пута ће јавно ожалити смрт каквог доброг човјека и заслужног грађанина.

Јаловим анализама покушаће да поништи ваљане критике.

Јефтином иронијом покушаће да исмије неистомишљенике.

Сваки његов покрет, свака акција, свака припрема на скок – све што тај човјек ради мора да говори само једно – он је ту да служи. Уколико и сам не укаже на велики датум или министарску поруку, сматраће да је изневјерио идеју, да није био довољно добар, да није био одвећ одан.

Његова будност је послушничка. У њој нема духа. Има само даха. За увијек исту трку. То је промашени тркач. Спринтер који нема ни старт, ни циљ. Има само заставу. Али не земље којој припада. Он зна само за оданост. Чак и у необавезним кафанским причама нагласиће како је одувијек знао да је социјалдемократа. Неће моћи да направи корак без питања: Да ли је у том кораку могао нешто да учини за странку, за лидера?

Улизица је фанатик идеологије о којој не зна ама баш ништа. Сматраће да се подаци о пљачкама, намјештеним тендерима и страначким запошљавањима тек злобне каже друге стране. На екрану његовог компјутера не стоји фотографија завичаја, на дисплеју његовог телефона се не налази слика оца, вјеренице или дјеце. Он је 365 дана у будаластој кампањи. На славама и породичним ручковима објашњава детаље патријског програма за обнову и развој. Бројке о онима који су пали по доковима западног свијета бјежећи од таквих као што је он сматраће фалсификатима који нису достојни коментара, већ само презира.

Чекаће килу меса срећно разваљујући вилицу мељући прекјучерашње кости.

У двије ријечи: трагичан човјек