Било је жена
Којима никад нисам написао стих
Корисних лепих па и паметних чак
Просто ме није умела већина од њих
Није ме можда јер нисам био лак

Било је жена
Раскошних дивљих туђих у шуми
Које не зову не питају већ лове
Од којих се сваки нерв избезуми
Нагле без стида док ми сном плове

Било је жена
Мирних и радних са душом у шаци
Оних које моле за милост да воле
Плавих и црних па узми или баци
Па ћути или реци све сем истине голе

Било је жена
Које су само биле и ништа нису хтеле
Луцкастих ђавољих и нарочитих тек
Оних потребних за чије сам воћке зреле
Гинуо па животу их нудио као лек

Било је жена
Којима једно моје срце беше мало
Па ми по грудима и друго срце траже
И оних чије је у мени куцало па стало
Када је чуло што није смело да каже

Било је жена
Због којих постоји пролеће па лето
Које заслужују да им се песма пише
Али само једна је једина била све то
Заједно и од свих још нешто мало више

Љубивоје Ршумовић