„Никад своје велике пријатеље, свој предиван живот, вољену породицу не бих замијенио за мање сиједу косу или равнији трбух.
Како сам постајао старији, постајао сам све више и више пријатељ и све мање критичан према себи.
Постао сам мој пријатељ …
Не кривим себе што поједем превише колачића, што се не могу поправити у кревету или што сам купио нешто глупо што ми није требало.
Имам право бити неуредан и екстравагантан.
Видио сам колико је драгих пријатеља прерано напустило овај свијет, прије него што су схватили велику слободу старења…
Ко ће ми замјерити ако се одлучим читати или играти на рачунару до четири ујутро, а затим спавати до поднева?
Ко ће ми замјерити ако останем у кревету или пред телевизором колико год желим?
Плесаћу уз оне дивне хитове 70-их и 80-их, а истовремено ћу и плакати због изгубљене љубави …
Ја идем.
Ако то желим, шетаћу плажом у кратким хлачама преуским за млитаво тијело и несебично ћу заронити у валове, успркос осуђујућим погледима других …
И они ће остарити.
Знам да понекад нешто заборавим, али у животу постоје неке ствари које једноставно мораш заборавити!
Сјећам се важних ствари. Наравно, моје се срце пуно пута сломило током година.
Али сломљена срца дају нам снагу, разумијевање и саосјећање.
Срце које никада није патило беспријекорно је и стерилно и никад неће спознати радост што је несавршено.
Имао сам срећу да сам поживио довољно дуго да имам сиједу косу и да ми је младеначки смијех заувијек остао на лицу.
Многи се никада нису смијали, многи су умрли прије него што им је коса постала сребрна.
Како старите, лакше вам је бити позитиван.
Мање вам је стало до тога што други мисле о вама.
Више не сумњам у себе.
Заслужујем право на гријех.
Дакле, одговарајући на ваше питање, волим ли остарити, одговорићу:
Свиђа ми се особа која сам постао.
Нећу живјети вјечно, али док сам још увијек овдје, нећу губити вријеме кајући се за оно што се могло догодити или бринући се о томе што ће се догодити.
А ако желим, имаћу десерт сваки дан.
Разумијеш ли?“