„Ви идите а ја не дам своју кућу и своју земљу“!!!

Прича о човјеку који није хтио да се повуче са колоном избеглица 1995. у хрватској агресорској операцији „Олуја“. Узео је оружје и одметнуо се у шуме где је био страх и трепет за хрватске бојовнике пуних 5 година.

Живко Кораћ је рођен 29. октобра 1957. у Великом Шушњару у срцу Баније у породици великих вјерника, због православне свјести и великог патриотизма никад није био члан комунистичке партије, што му је била препрека да добије посао у великим фирмама.
Одмах на почетку ратних сукоба Живко се одазива позиву и ступа у одбрану српских села и градова на Банији. Такође је био јако поштован због своје благе нарави али и одличног сналажења и познавања терена на простору Баније. Током рата је био и два пута рањаван, на Бенковцу и у операцији “Коридор“.

Августа 1995. Хрватска покреће злочиначку операцију “Олуја“ са којом успева да протера српско становништво и почини масовне злочине.

Током повлачења српских избеглица, Живко је својој породици рекао:
„Ви идите а ја не дам своју кућу и своју земљу“.

Након тога Живко одлази код своје бaкe у Велики Шушњар где се скрива кратко вријеме, ту убрзо убија хрватског војника који је често долазио у то већ опљачкано и протјерано српско село. После тога Живко облачи униформу Српске војске Крајине узима наоружање и одлази у шуме.
Хрватска власт организује потјеру за како они наводе “одбјеглим четником“ ту се укључује полиција и војска Хрватске, те им се придружују и ловци из ловачког друштва “Фазан“ који под маском лова на дивље звјери увелико учествују у потери. Поред великог броја наоружаних људи ту су још укључени пси трагачи и хеликоптери. Живко Кораћ је једину предност имао у томе што је Банију знао као свој џеп.

Током хајдуковања Живко је ликвидирао још троје Хрвата како би избјегао откривање, међу њима био је и један ловац који је кренуо да ухвати ту “дивљу звјерку“ јер је новчана награда била јако примамљива. Живко никад није терорисао народ, а могао је да је хтео, такође је могао прећи преко Уне на територију Републике Српске али није, јер му је родна груда била светиња.
На Српску нову годину 14. јануара 2001. кад је планина била без лишћа, Кораћа коначно успевају да опколе, тај дан је борба са Живком трајала 2 сата јер је током бјежања пружао отпор бацајући бомбе на хрватске полицајце.
Видјевши да се нашао у безизлазној ситуацији и без помишљања на предају, Живко је активирао бомбу и ставио себи на прса.
Кад су се муповци коначно усудили да приђу мртвом телу Кораћа, видели су на њему униформу Српске војске Крајине која им је након 5 година још једанпут запрскосила на Банији.
Кораћ је иза себе оставио сина и ћерку.
Кораћев подвиг одјекнуо је међу Србима у Хрватској, а и многи Хрвати имали су поштовање према војнику РСК који је пет година одбијао да се преда.