Рођена сам 3. августа 1995. у Книну. Не сјећам се колоне, спаљених кућа, нити свих страхота рата. Једино знам да су моји рођендани увијек прослављани некако сјетно и меланхолично.

Сваке године, за мој рођендан, окупила би се родбина и пријатељи, али никад нисам била сигурна да ли обиљежавају моје рођење или “Олују”. Сви би посједали око трпезе, отворила би се и нека флаша куповног вина да се наздрави, али ниједно никада није било ни близу оног из наше конобе. Тако кажу. Тада би се присјетили свих оних врелих августовских дана у колони, страха, неизвјесности… Свих оних који су погинули, ужасних призора и свега што је изгубљено. Причу би закључили ријечима “бар се ово дијете родило живо и здраво, ето, бар нешто добро да изађе из свега онога, наш мали, посљедњи Книнџа”, док им је несигуран осмијех играо на уснама.

А прича креће много прије мог рођења. Моји родитељи су живјели у селу Провић крај Бенковца. За неупућене, у близини Шибеника. Село је етнички било пола хрватско, пола српско. Суживот у овом селу најбоље осликава чињеница да у њему постоји заједничко гробље, гдје су сахрањивани и Срби и Хрвати, а православни свештеник и католички фратар су заједно играли бришкулу. Тако прича мој отац Јован о свом родном мјесту.

Два метра од тате пала је граната
Међутим, како је почео рат, тако се у селу повукла дебела и тешка линија између ова два народа. Родитељи су убрзо остали без посла само зато што су Срби. Окренули су се винограду и маслињацима који су остали још од прадеде и чукундеде, те им то постаје главни извор прихода. Паралелно са свим овим дешавањима они покушавају да добију дијете, а то иде мало теже с обзиром на чињеницу да обоје имају више од 40 година. Међутим, моја мајка Стана успјела је да остане у другом стању два пута прије мене и да има два спонтана побачаја. Једном од стреса, јер су јој јавили да је мој отац погинуо на ратишту. Ипак, “само” је граната пала на два метра од њега, а земља из рова се обрушила и затрпала га. То га је спасло. Послије је био наглув неко вријеме, али добро.

Стана прича како је три године спавала у тренерци и патикама, а крај главе јој је била торба са најнеопходнијим стварима у случају да мој отац дође с ратишта и каже да мора да се крене. А онда, у њеном стомаку сам се развила ја. Тада су донијели одлуку да је за маму и мене безбједније да одемо код маминих родитеља који су живјели у селу близу Книна. У том тренутку, то је био најбезбједнији крај за Србе. У Книну и околини, већински су живјели Срби.

Отац на ратишту, мајка код својих родитеља, ја немирна у мамином стомаку. Кркљанац креће – Книн ће пасти. Славонци су кренули за Србију, ваљда, а изгледа да ћемо и ми Далматинци. Стрес. Ја све немирнија у мамином стомаку, па сам пожурила, малчице, да видим шта се то дешава напољу као каква радознала мачка. И та особина радозналости ће ме пратити кроз живот.

Нас седморо величанствених, посљедње бебе рођене у книнској болници прије “Олује”
Док се сви спремају за пут, мојој мами крећу контракције. Стана се одваја од породице која креће пут Србије, а бога питај у ком рову је мој отац. Она сама креће у книнску болницу да се породи. У книнској болници утврђују да нема времена за епидурал нити било шта, заправо, нема времена ни за порођај – гранате већ падају у околини. Али ја нисам могла да чекам. Ипак, срећом, порођај протиче изненађујуће брзо и без било каквих компликација. Закмечала сам први пут око 13.30 сати. Нико није баш сигуран које је вријеме тачно било, пошто у таквој ситуацији никоме није пало на памет да гледа на сат. Стана је пребачена у болничку собу са још шест породиља и седам беба. Нас седморо величанствених смо посљедње бебе рођене у книнској болници прије “Олује”.

Одмор од порођаја није дуго трајао. Четири сата послије мог рођења, наређена је хитна евакуација болнице јер креће бомбардовање. Книн ће сигурно пасти. Мајка са мном у наручју у још крвавој болничкој спаваћици, креће са осталим пацијентима прво у подрум болнице. Стана је причала како су у болничким ходницима дословце прескакали све оне рањенике које су довлачили с ратишта, иако у овој здравственој установи скоро да више није било медицинских радника да им видају ране.

У подруму болнице су се тискале породиље, бебе, неколико медицинских сестара, стари и болесни. Без игђе ичега и без игдје икога. А напољу грме детонације.

Моја мама Стана је знала да мора да буде у том аутобусу
У неком тренутку стиже вијест да ће доћи аутобус који ће их извести из Книна. И стварно би тако. Међутим, када је аутобус полупаних прозора и дошао, речено је да у њега могу да уђу искључиво медицински радници, а возач се препријечио на улазу у возило и није дао никоме другом да уђу. Стана, дрчна крајишка жена, пришла му је и док је у једној руци држала мене, другом је из све снаге ударила возача који је запиштао од болова. Не зна одакле јој снага, није ни размишљала, само је замахнула и надала се најбољем. Знала је само да мора да буде у том аутобусу који је можда посљедњи који је кренуо из мог родног града. Тако је Стана ушла у аутобус, а за њом и остале породиље. Возач није имао друге него да упали аутобус и крене према Босни.

У међувремену, мој отац је негдје на ратишту, чекају се наређења која слабо стижу осим, тада већ излизаног – “За Крајину!”. Око њега момци од 18 година, извучени из средњошколских клупа. Постаје јасно да су остављени да буду топовско месо и да голоруки бране нешто што је већ договорено да је изгубљено. Креће повлачење. Једино му се мота по глави гђе је моја мајка. Да ли је жива? Да ли је беба добро? Термин је ускоро. Креће према Книну да је нађе, али, срећом, наилази на мог ујака који му говори да је моја мајка отишла на порођај у Книн, али да не зна ништа више. Убјеђује га да у Книн не иде, јер је већ пао, ако је моја мајка жива, у колони је према Босни. Тако Јован креће, у војној униформи државе која више не постоји, пјешке пут Босне.

Када је прешао у Босну, прича Јован, сјео је у хлад неког дрвета да одмори. Није био свјестан да је заспао. Спавао је, не зна колико. Можда два сата, можда два дана. Датуме већ одавно није знао. Пробудио га је неки добар човјек из колоне. Превезао га је на свом трактору до Бањалуке.

Од Книна до Бањалуке Стана највише памти жеђ. Августовска жега, а нигдје чесме – само цеста и непрегледно море људи. Није јела ни пила већ неко вријеме. Од имовине код себе има само торбицу у којој су документа државе које више нема и, необјашњиво, у тој торбици, био је и сребрни крст из манастира Крке, духовног огњишта спског народа у том дијелу Хрватске. Обучена је и даље у крваву болничку спаваћицу, а мене нема у шта да пресвуче. У неком тренутку, схвата да од стреса нема млијека и нема како мене да нахрани. Медицинске сестре из аутобуса настављају да раде свој посао, па тако набављају млијеко у праху за бебе. Али не и нешто за пресвлаку беба. Мени од врућине и прљавштине излазе плихови по стомаку.

Послије неколико дана пута до Бањалуке. У том граду смо мама и ја смјештене у њихову болницу. Стана је здрава, озбиљно дехидрирана, али добро. Ја сам изгубила на тежини, имам неку “шугу” по кожи, али преживјећу. Кроз пар дана, биле смо као нове.

На списку је писало “Стана Доброта и ж. беба”
Утом, у Бањалуку стиже мој отац. Тамо се Јован одмах баца на чешљање спискова избјеглица у Црвеном крсту. Тражи име моје мајке. Тамо налази име “Стана Доброта и ж. беба”. Трчећи креће у бањалучку болницу и тада ме први пут види. Ја већ има више од недјељу дана. Мајка каже да су му кренуле сузе. Отац каже да то није тачно, није плакао, његова верзије приче је да ме ја само пољубио међу “најљепше, буљаве, плаве очи” којим сам га нетремице гледала. Обоје су сагласни око тога да је недуго затим у болничку собу улетјела медицинска сестра и метлом кренула да тјера мог оца вичући “заразићеш бебе!” Зашто? Па, испоставило се да је мој отац дошао директно из рова, није се купао неко вријеме, а блато и зној су формирали слој на њему “дебљине два прста”.

Окупао се у војној касарни и пресвукао. Каже да је онда украо са неког трактора деку. Прекрсти се сваки пут кад то каже као да је починио највећи гријех. Требало му је то ћебе јер моја мајка није имала у чему да ме изнесе из болнице.

Договорено је да моја мајка са мном остане још неко вријеме у Бањалуци код старих познаника у стану, док ће мој отац отићи сам у Србију да пронађе родбину и да нам нађе нови дому у новој земљи. Тако је и било. Отац је у Србији наишао на Момира и Душанку из Лазаревца. Њих двоје, као старији брачни пар, у тим мутним временима, имали су први мали сабирни центар у свом стану кроз који је прошло 28 породица укључујући и моју.

Коначно смо били породица на окупу послије неких 15 дана пута у некој другој земљи, у туђем стану. Али били смо заједно. Момир и Душанка постају наши кумови, крстили су ме, а до смрти су ме третирали као своје пето унуче.

Мајка ме је одвела у “нашу” кућу. Нисам осјетила ништа
Први пут сам видјела свој родни крај кад сам имала седам година. Мајка ме је одвела у “нашу” кућу. Није дјеловала као кућа. То су били само сиви, запаљени зидови, без крова. Показала ми је просторију коју су спремали да буде моја соба, али тамо су били само ђубре, запаљени зидови и на њима графити попут “Динамовог” грба и “Србуј – гладуј, сад је касно, Чејо”. У мом седмогодишњем уму нисам имала појма шта то значи, али ми се та реченица некако урезала у главу. У Книну нисам осјетила никакве емоције. Нисам осјетила да је то мој град, да је ту моја кућа. Тако нешто не осјећам ни према Београду, ни према Лајковцу нити Лазаревцу. Ниједан град није мој и сваки јесте на неки начин, преноси Блиц.

Са годинама сам схватила зашто су за мој рођендан сви били сјетни и зашто је била понека суза. Мој рођендан и ја смо само живи подсјетници на “Олују”.

Годинама смо били подстанари. Суштински ја никад и нисам живјела у својој кући, а ево и зашто. Моји су се на крају скућили у Лајковцу баш када сам ја кренула на студије у Београд, гдје сам и даље подстанар. И, право да кажем, послије скоро 26 година таквог номадског живота посједовање некретнине ми се чини као нешто превише обавезујуће и спутавајуће. Можда чак и мало незамисливо. Како уопште изгледа живот кад ти не стоји пола ствари у кутијама?

На крају дана, за моје родитеље и даље сваки повратак у завичај је срећа, али истовремено “није то то”. Нешто му фали и нешто је измјењено, само им се не да да детектују шта то тачно. Мени је свеједно. Ја не памтим то другачије вријеме. Ја сам само у туриста у свом родном граду, као уосталом и у било ком другом јер ниједан не доживљавам домом

Извор: Српскаинфо