Страствен, предан, вриједан, марљив, понекад фанатик у послу, такав је био Љубиша Стојановић Луис — музичар несквакидашњег имиџа и интерпретације.

Рођен је у Лесковцу 25. јуна 1952. године, а музиком се бавио од 1970. Надимак Луис је добио већ у деветој години због својих успешних имитација Луја Армстронга.

— Армстронга сам свакодневно имитирао пред огледалом, где год да смо становали. Родио сам се у Лесковцу 1952, па сам се преселио у Мионицу код Ваљева, а затим у Кучево, где се родио мој брат Драган, онда у Ћуприју, потом у Доњи Милановац, Неготин… Због немирног духа мог оца Жике често сам мењао средину. Дешавало се да нас и не обавести да се селимо, само би послао камион за намештај.

Његово детињство није било обојено луксузом, али је породица била срећна.

— Јели смо оно што смо имали. Мајка Милица правила је ћетен алву, палачинке, петком смо јели пасуљ, недељом у један сат ручали смо месо… Никада нисмо били гладни. За све је било довољно хране. Отац је био стручњак за обраду дрвета, па је могао да бира у ком граду и у којој фирми ће радити. Мајка је била домаћица, али изузетно добро је певала — причао је.

Завршио је средњу музичку школу у Нишу и Факултет музичке уметности у Београду, а из школских дана је посебно памтио једну анегдоту.

— На премијери представе, коју сам осмислио сам, заборавио сам текст и на лицу места извео успешну импровизацију. Директор школе ми је на крају пришао и рекао: “Због овога можеш да летиш из школе! Лепо ти је речено да научиш текст, а не да овако брљаш”. Следећег дана саопштено ми је да се представа ипак наставља, тако да слободно могу да измишљам текст, јер се управо то свидело публици.

За време студија тренирао је рвање, а у међувремену свирао и од тога се издржавао.

— Нисам волео да се тучем, за разлику од мог брата, који је био рукометаш, али рвање није туча, већ спортско надметање. Први степен факултета завршио сам у Нишу, а наставио у Београду. Свирке су ме одвеле у Иванград, садашње Беране, где сам упознао једну атрактивну девојку. Невена је била моја прва жена. Напунио сам двадесет једну годину и први пут се оженио 1973. године — говорио је Љубиша.

Међу првима је комбиновао џез са српским фолклором.

— Када сам почео да се занимам за наш фолклор и када је Но смокинг оркестра почео да сарађује са Емиром Кустурицом и дубље захвата оно што су корени у нашој музици, онда сам схватио снагу и кредибилитет који Луис има приликом извођења својих песама — рекао је Др Неле Карајлић описујући Љубишу Стојановића, музичара чији су упечатљив изглед и урођени таленат већ надалеко чувени.

Ни Кустурица, легендарни редитељ, није остао дужан у осврту на овог рођеног Лесковчанина. Када је режирао спот у Мароку у којем је Луис био заштитно лице за највећег интернет провајдера у Италији, истакао је:

— Он је код нас направио врсту музике која се веома успешно одупире вестернизацији на један компромисни начин и управо то га чини допадљивим, а ја знам да моја мајка врло радо слуша његове песме.

Године 1980. снимио је први албум под именом „Не куни ме, не ружи ме, мајко“, који је успешно продаван у Србији и Југославији. Био је познат како по упечатљивом наступу тако и по сценској појави.

ФОТО: СТЕФАН ЈОКИЋ
— Одлучио сам да променим имиџ пре једног наступа на мору 1981. Обријао сам главу, па су ме много пажљивије гледали и слушали. У то време нико није био ћелав. Сваке вечери бријао сам главу, а кожа ме је пекла све док се нисам навикао. Кум ми је, ваљда инспирисан мојом обријаном главом, причао да се у Каиру, где ради његова мајка, носе галабије сличне онима које су се носиле овде за време Немањића. Наручио сам неколико комада, а после сам их шио. Сада их имам у разноразним дезенима и кројевима, у више од осамдесет варијанти — рекао је једном приликом.

Заједно са српским бендом „Фламингосима“, победио је на Беовизији 2006. године песмом Луди летњи плес. На Европесми-Еуропјесми 2006. која је одржана 11. марта у Сава центру у Београду, „Фламингоси и Луис“ су освојили друго место.

Легендарни Луис снимио је дванаест албума, освојио је сва постојећа домаћа признања, а награде је увек примао мирно и без еуфорије.

— Прија ми живот и све што иде уз посао који радим, чак и неиспаваност. Једном приликом остао сам будан девет ноћи и девет дана. После тога спавао сам четрдесет осам сати непрекидно. Иначе, не волим свађу, расправе, препирке. Изградио сам свој свет и у њему се осећам најбоље.

Био је рођени оптимиста. На пример када је почео да гради кућу, није имао више од две и по хиљаде евра, али га то није спречило да оствари свој циљ.

— Уз велику помоћ пријатеља успео сам да за петнаест месеци направим свој дом. Потребно је давати, да би могао да примаш. Верујем да, ако је човек оптимиста, не постоји начин да пропадне. Лепо је да те многи воле, али увек треба имати на уму да има бар исто толико људи који те не воле. Да ли се свакоме свиђа моја музика? Не. Али, ја видим само оне којима она прија — рекао је једном приликом.

Погинуо је на данашњи дан, у саобраћајној несрећи 31. јула 2011. године у Фекетићу. Сахрањен је у четвртак 4. августа 2011. на гробљу Збег у Борчи.

Извор: glossy.espreso.co.rs