Сви су чули за 9 Југовића, ред је да се чује и за 9 Косорића!

Бјеше то девет војвода, сви из једног села, које данас краси њихово славно име. Ово мало крајпуташ сеоце, дом само једног сељанина, полако умире, а са њим се заборавља историја, која не смије бити заборављена.

Тога мајског дана, шетајући његовим нестварно лијепим путељцима, уз звук ужурбаних мува, који нађачаваше цвркут прица, примјетисмо камен у зеленилу љековитог биља, а на њему плочу, на којој је исписано: ,,Нека знаде ко год прође, војвоцки је бињаш камен вође и свједок је камен сиви историјом сви су живи, ти јунаци и племићи славне војводе Косорићи.“

Овај камен нас врати у средњи вијек када су Косорићи населили овај крај. Они потичу од племена Новљана и у блиској вези су са Церовићима, Вуловићима и Ђурђићима за које народно предање каже да су од 4 рођена брата и једни су од родоначелника дробњачког племена.

Први од славних Косорића бјеше Симеун, свештеник и књаз. Он сагради цркву Светог Николе, која је седам пута паљена и обнављана, а која потиче из 1253.године, о чему свједоче двери олтара, које су сачуване. Око цркве расути су у земљу и траву урасли гробови и темељи кућа осталих осам Косорића ( Десимира, Дракуле, Мирка, Стевана, Борише,Оташа и двојица Илија).

Једна камена плоча, која се испрсила поред путељка, причаше нам о томе како је народ Дробњака, под вођством Шћепана и Петра, синова војводе Илије, каменовао Реџеп-пашу и његовог брата Хајук-хоџу. То мјесто се преко три вијека зове Пашина гомила. Трећи син војводе Илије Оташ успио је чак и да накратко ослободи Оногошт од Турака у 18.вијеку.

Последњи војвода бјеше Илија Косорић – Лијовић којег посјече Мустај-паша Селмановић. Војводина жена Анђелија уписа своје име у историју поред осталих Косорића и у ред знаменитих црногорских хероина. Наиме, након убиства војводе, паша нареди да му доведу Анђелију за наложницу јер је била чувена по љепоти. У то доба жене су носиле дебеле сукнене чарапе, па Анђа сакри бодеж у њих прије него је паша позва у шатор. Када дође њему, лукаво женски га наведе да нареди стражи да се удаље како би се осамили. Не слутећи ништа, он удаљи стражу, а храбра Анђа исука бодеж и зари га у пашу, осветивши тиме свога мужа. Под окриљем ноћи Анђелија побјеже у Косориће и са синовима даље у Куче.

По Срдану један огранак Косорића узе презиме Срдановић, а презиме Косорић полако, промјеном презимена и других огранака, а и расељавањем, ишчезну из овог села.

На једој каменој тераси, на којој су некада сељани одмарали, гледајући залазак сунца, уз вечерњу пјесму зрикаваца, пописмо кафу, која се пушила тек усута из термоса. Сунце се лијепило за бијеле руке и даваше прво црвенило нашим образима. Посматрасмо ту милину без ријечи, док село није пустило ни уздах. Иза обраслих дворишта су вириле камене бијеле куле са лименим крововима, које деценијама носе на својим плећима сву тежину сњегова и врелину сунца. Нијемо су нас посматрале. Кроз високу траву назираху се некада добро утабани путељци, који су водили до цркве.

Зачусмо лавеж у даљини и као омађијане запутисмо се до звука, који потврђиваше да ово село још није издахнуло.

Тај звук нас доведе до разиграног бијелог пса, који се копрцао на кратком ланцу и наизглед опасно лајао, а у ствари је само желио мало пажње и друштва. Од његовог власника, сазнасмо да се зове Рус и оно по чему је посебан је то што има једно плаво, а друго кафено око. Док нам се Рус обрадова, његов газда Никола Срдановић, скоро да невољно батали послове у башти јер временске прилике тек бјеху допустиле да се башта сређује, па се све на брзину радило. Огромни црни бик се уз рику залијеташе пут нас. Сувоњави младић, погрбљен од тешких сеоских послова са једним оком на башти, а другим на бику, рече нам да, иако је једини становник села, ипак није сам. Долази му друштво са којима уз фирцик, мауз и преферанц, скраћује дуге зимске ноћи.

Некада је у селу било 12-ак кућа, а сада налети понеко за викенд. Вели да се, од славне историје не живи и да му се од говоранције са новинарима и пролазницима неће ни струја поправити, ни вода доћи. На помен данашњих неприлика у којима се налази село показа Никола по чему су Срдановићи добили презиме.

Поздрависмо „срдитог“ Срдановића, па на оближњем брежуљку посматрасмо пејзаж који је исцртао кањон Буковице. Брали смо мајчину душицу, која је мирисала као мајчина душа. Загледане у даљину, размишљасмо о војводама, пашама, срдитом младић, бику и псу са два различита ока. По ко зна који пут уживасмо у чарима заборављених стаза ,,јер боље је ићи бос, него у тијесној обући, боље је трпјети све непријатности путовња, него сједјети кући.“