Допадаш ми се када ћутиш јер као да си одсутна,
из даљине ме чујеш и глас те мој не додирује.
Као да су ти очи некуд одлетеле
и пољубац један склопио усне.

И пошто су све ствари пуне моје душе,
израњаш из њих њоме испуњена.
Лептиру сна, на моју душу личиш
и личиш на реч меланхолија.

Допадаш ми се када ћутиш и кад си као одсутна.
И као да се жалиш, лептирице заљубљена.
Из даљине ме чујеш и глас ме твој не додирује.
Дозволи ми да ћутим заједно с ћутањем твојим.

Пусти ме да ти говорим такође ћутањем твојим,
светлим као светиљка, једноставним као прстен.
Слична си ноћи, заћутала и звездана.
Ћутање ти је од звезда, тако далеко и чисто.

Допадаш ми се када ћутиш јер као да си одсутна.
Далека и болна као да си преминула.
Само реч, тада, један осмех је доста.
И радостан сам, радостан што истина то није.

Пабло Неруда