ЦЕЛИ СВЕТ ПЛАЧЕ ЗА ЊИМ Слободан је пре 29 година отишао по пса! Орићеви ЗЛИКОВЦИ су га пресрели и свирепо убили

Изрека да грађански рат у људима буди само оно најгоре може се најбоље применити на грађански рат на порстору бивше Југославије, где нису била поштеђена ни деца. Кад се спомене име једанестогодишњег дечака Слободана Стојановића из села Доња Каменица у братуначко-зворничком крају, сузе почну саме да навиру, с обзиром на његово страдање.

Слободан је страдао само због свог имена и презимена и што се те топле јулске ноћи на почетку грађанског рата вратио у село по свог пса кога је неизмерно волео. Слободан је тад пао у руке Диверзантског вода Команде здружених јединица Липље, Каменица тзв. Армије БиХ и њеног борца Елефете Весели, која је прво била осумњичена да је убила Слободана, а касније је осуђена за ово убиство на 13 година затвора и то у другостепеном поступку.

Данас би Слободан да је остао у животу имао своју породицу и бавио се неким успешним послом. На жалост људи који мрзе ускратили су му свако право на живот.

Ова тужна прича има свој почетак у мају месецу 1992. године када су се српска села у подрињу нашла на удару такозване Армије БиХ и њеног ратног команданта Насера Орића. Ишло се по принципу спаљене земље, где су убијани не само људи него и животиње.

Села су брзо прелазила из руке у руку, а борбе око Доње Каменице ескалирала је 29. маја 1992. Породица Илије Стојановића се нашла на страни коју су контролисали муслимани. Наредног дана 30. маја, у породичну кућу дошао је Мухамед Чикарић из Каменице, засеок Алићи, који је Илији Стојановићу забранио да бежи. Истог дана започели су преговори између српске и муслиманске стране на барикадама у месту Крушке. Мухамед Чикарић је послао Илију Стојановића да однесе поруку српској страни, да их пита да ли су за преговоре и напоменуо је да им недостаје пет њихових бораца. Илија је однео поруку и затим се вратио кући. Са својом породицом био је у кућном притвору све до 4. јуна 1992. када су на месту Крушке Стојановићи и три погинула српска борца размењени за 6 живих припадника тзв. АРБиХ. Стојановићима је у селу остала сва покретна и непокретна имовина. Породица Стојановић се сместила код свог кума Зорана Милошевића у засеоку Џенарике.

Дечак Слободан је туговао за својим псом који му је остао код куће. Често је тражио да оде назад у село, одвеже пса и доведе га код кумова. Родитељи су га одвраћали од те идеје, али се тешко мирио са тим. Неодустајући од своје намере Слободан је 27. јула 1992. прошао кроз барикаде и отишао у правцу родне куће да би довео свог пса. Његовог оца Илију, који је у то време био у Зворнику, о Слободановом нестанку обавестила је локална команда српске војске.

Ова прича је потресла многе, поготово што је у питању дечак који желео само да спаси свог пса, али је нажалост трагично завршио.

Његово тело пронађено је у јами у засеоку Бајрићи у Новом Селу код Зворника, а идентификован је ДНК анализом.

Тело је пронашао патолог у старом плавом радничком мантилу заједно са неколико убијених Срба. У горњој вилици није имао шест предњих зуба које су му избили. Стомак му је био распорен у облику крста, Елфета му је секла уши, а на крају и пуцала у слепоочницу из непосредне близине. Пришла му је с леђа и зверски га мучила док га није убила.

Свирепо убиство потресло је цео Балкан и ни данас није заборављено. Слободаново лице већина Срба сада зна да препозна, а многе оно прати.

Албанка Елфета ухапшена је у Швајцарској 25 година после злочина. Подсетимо, Апелационо веће Суда БиХ другостепеном пресудом повећало је Елфети Весели затворску казну са 10 на 13 година за убиство дечака Слободана Стојановића 1992. на подручју Зворника.

Курир.рс