„Нико нормалан не пише мејл ћирилицом. Ја се ни не потписујем више ћирилицом, јер то нико нормалан не разуме. То више не постоји.“

Ово је Никола Самарџић, историчар и редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду. Његов отац је био академик Радован Самарџић, истакнути историчар и такође професор истог факултета, шеф Катедре за општу историју новог века, директор Балканолошког института и председник Српске књижевне задруге. Био је један од приређивача сабраних дела Слободана Јовановића.

И Никола је најпре кренуо очевим стопама. У време рата 1991-1995, писао је за крагујевачке Погледе. Јавно се залагао за Велику Србију, говорио је о Бошњацима као вештачкој нацији… Године 1995, постао је члан Демократске странке, а у расколу 2004. године оснива Либерално-демократску партију са Чедомиром Јовановићем. Водио је њену изборну листу на општини Врачар.

Данас, Никола је један од потписника Апела 88, којим се Србија оптижује да је 1918. године „окупирала“ Црну Гору, чиме је дао предизборну подршку Демократској партији социјалиста Мила Ђукановића. У јуну прошле године, Самарџић је на Твитеру лајковао твит у којем се тврди да је логор Јасеновац заправо последица владавине Карађорђевића.

Овај псеудоурбани тип, док покушава да буде „градска фаца“, заправо постаје отелотворење онога што називамо – аутошовинизам. Ако послушате снимак, видећете га како набеђеним београдским нагласком изражава патолошку мржњу према ћирилици. И видите како је узнемирен док то говори, што вероватно указује да га тишти његова прошлост.

Али, овај човек и даље учи генерације младих српских историчара…

Фб Арчибалд Рајс