Слободно, без задршке може се рећи да су српски фрескописци Анастасије Радовић и Вук Дабетић на западном зиду Храма Рођења пресвете Богородице у Љубињу створили ремек дјело српске живописачке умјетности. Потпоно надрастајући наметнуте а непостојеће каноне у живопису, описали су бојама и савршеним потезима страдање становништва љубињског краја као да су били свједоци тих страшних догађаја.

И некако без насиља, без освете, и без мржње, представили све онако како захтјева човјек и народ који живи са Господом: све има своје смисао, а незаборав има централно мјесто као опомена и молитва.

Испод велике композиције Успења Богородице која се по правилу слика на западном зиду ређају се призори са стратишта љубињских Срба.

Поред Јама Капавице, Пандурице, Козарице осликани су мученица са Пага и из Јасеновца гдје су такође страдали бројни Љубињци.

Јаку симболику носи представа пандуричких мученика гдје су у првом плану осликани а десна на лијево: Никола Перушина, римокатолик Југословен и локални учитељ, свештеник Божидар Шаренац, син проте који је 1918. одвратио црногорске комите од насиља над љубињским муслиманима и солунски добровољац Хакија Шарић који је 1941. стао пред распомамљене усташке крволоке штитећи своје православне сународнике и сам завршио у јами.

У Чавшу је 11.8.1941. страдао 101 Србин, осим мушкараца и жена, дјеце испод 15 година страдало је 43. Ово је прва фреска и икона тих мученика. Двије трећине становика су побијене и то је један од најужаснијих злочина који је руку на срце помало запостављен.

Преко стотину становника Љубиња скончало је у Јасеновцу. Њихово страдање описано је умјетнички оргинално и импресивно брзим потезима четкице и савршеном палетом боја.

А шта рећи за фреску 12 беба пострадалих у збјегу Илија 1941., Фотографија ове фреске великом брзином изазвала је емпатију, саосјећање и дивљење на друштвеним мрежама

Раде Ликић/Наша Херцеговина