Валентин Инцко, високи представник у Босни и Херцеговини, наметнуо је допуне о Кривичном закону Босне и Херцеговине којима се забрањује и кажњава негирање геноцида.

Закон који слиједи и који чини саставни дио ове Одлуке ступа на снагу одмах, на привременој основи све док га Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине не усвоји у истом облику, без измјена и допуна и без додатних услова.

Ова Одлука ступа на снагу одмах и одмах се објављује на службеној интернетској страници Уреда високог представника и у “Службеном гласнику Босне и Херцеговине”.

Текст измјена Кривичног закона које је наметнуо Инзко сада гласе:

У Кривичном закону Босне и Херцеговине у чланку 145а, иза ставка (1), додају се нови ставци (2) до (6), који гласе:

“(2) Ко јавно подстрекне на насиље или мржњу усмјерену против скупине особа или члана скупине одређене с обзиром на расу, боју коже, вјероисповијест, поријекло или националну или етничку припадност, ако такво понашање не представља казнено дјело из ставка (1) овог члана,казниће се казном затвора од три мјесеца до три године.

(3) Ко јавно одобри, порекне, грубо умањи или покуша оправдати злочин геноцида, злочин против човјечности или ратни злочин утврђен правоснажном пресудом у складу с Повељом Међународног војног суда придруженом уз Лондонски споразум од 8. августа 1945. или Међународног кривичног суда за бившу Југославију или Међународног кривичног суда или суда у Босни и Херцеговини, а усмјерено је против скупине особа или члана скупине одређене с обзиром на расу, боју коже, вјероисповијест, поријекло или националну или етничку припадност, и то на начин који би могао подстаћи на насиље или мржњу усмјерену против такве скупине особа или члана такве скупине, казниће се казном затвора од шест мјесеци до пет година.

(4) Ко казнено дјело из става (1) до (3) овог члана изврши тако да јавности учини доступним или јој дистрибуира летке, слике или друге материјале, казниће се казном затвора од најмање једне године.

(5) Ако је казнено дјело из става (1) до (3) овог члана почињено на начин којим се може пореметити јавни ред и мир или је пријетеће, злостављајуће или увредљиво, починитељ ће се казнити казном затвора од најмање три године.

(6) Ко додијели признање, награду, споменицу, било какав подсјетник или било какву привилегију или слично особи осуђеној правомоћном пресудом за геноцид, злочин против човјечности или ратни злочин, или именује јавни објект као што је улица, трг, парк, мост, институција, установа, општина или град, насеље и насељено мјесто, или слично, или региструје назив по или према особи осуђеној правоснажном пресудом за геноцид, злочин против човјечности или ратни злочин, или било на који начин велича особу осуђену правомоћном пресудом за геноцид, злочин против човјечности или ратни злочин, казниће се казном затвора од најмање три године.”

Став (2), који постаје став (7), мијења се и гласи: “(7) Починитељ казненог дјела из ставка (1) до (4) овог чланка који је дужносник или одговорна особа или запосленик у институцији власти или било којем органу који се финансира путем јавног прорачуна, казниће се казном затвора од најмање три године.”

Образложење одлуке

„Користећи се овлаштењима која су ми дата чланом V Анекса 10 (Споразум о цивилној проведби Мировног уговора) Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, према којем је Високи представник коначни ауторитет у земљи гледе тумачења споменутог Споразума о цивилној проведби Мировног уговора; и посебно узевши у обзир члан II. 1. (д) горе наведеног Споразума, према којем Високи представник “пружа помоћ, када то оцијени неопходним, у изналажењу рјешења за све проблеме који се појаве у свези са цивилном проведбом”, каже Инцко.

Позивајући се на ставак XI.2 Закључака Вијећа за проведбу мира које се састало у Бону 9. и 10. децембра1997. године, у којем је Вијеће за проведбу мира поздравило намјеру Високог представника да употреби свој коначни ауторитет у земљи у погледу тумачења Споразума о цивилној проведби Мировног уговора како би помогао у изналажењу рјешења за проблеме, како је претходно речено, “доношењем обвезујућих одлука, када то буде сматрао неопходним,” у вези с одређеним питањима, укључујући (у складу с тачком (ц) овог ставка) и “мјере у сврху осигурања проведбе Мировног споразума на читавом територију Босне и Херцеговине и њезиних ентитета”;

Подсјећајући такође да је Вијеће сигурности Уједињених народа у више наврата потврдило својим резолуцијама донесеним на темељу поглавља VII Повеље Уједињених народа да улога Високог представника као коначног ауторитета у земљи у погледу проведбе Анекса 10. Дејтонског мировног споразума укључује “овлаштење за доношење обвезујућих одлука када оцијени да је то неопходно о питањима која је Вијеће за проведбу мира разматрало у Бону 9. и 10. просинца 1997. године”;

Имајући у виду изјаву Управног одбора Вијећа за проведбу мира донесену у јуну 2015. године, у којој је овај одбор потврдио да се геноцид у Сребреници, ратни злочини и злочини против човјечности почињени у току сукоба у Босни и Херцеговини не смију заборавити или порицати;

Напомињући да се у преамбули Устава Босне и Херцеговине, која чини саставни дио Општег оквирног споразума за мир, изражава одлучност “да се осигура пуно поштивање међународног хуманитарног права;“

Присјећајући се да је Вијеће сигурности Уједињених народа у Резолуцији 808 (1993), којом је успостављен Међународни казнени суд за бившу Југославију, исказало своју увјереност да је потребно успоставити посебан суд за процесуирање особа које су починиле масовна убиства и “етничко чишћење” те да ће таква процесуирања допринијети обнови и одржавању мира;

Позивајући се на правоснажне пресуде Међународног казненог суда за бившу Југославију, правомоћне пресуде Одјела за ратне злочине.

Кликс