Српска православна црква и вјерници данас обиљежавају празник Светог великомученика Прокопија.

Свети великомученик Прокопије је хришћански светитељ из 4. вијека. Рођен је у Јерусалиму. Име по рођењу било му је Неаније, а био је војвода у служби цара Диоклецијана.

Према легенди, у вријеме прогона хришћана, Диоклецијан је одредио Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и тамо затре хришћане. На том путу, Неанију се десило нешто слично као некада Савлу, касније апостолу и светитељу Павлу.

Десио се јак земљотрес, након чега му се обратио Бог ријечима: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?”. На његово питање: „ко си ти, Господе? Не могу да те познам.” показао се у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и зачуо се глас: “Ја сам Исус распети Син Божји, овим знамењем које си видио побјеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом”.

Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Као победилац, ушао је у Јерусалим и објавио мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара.

Послије великих мучења бачен је у тамницу, гђе му се јавио опет Господ Исус Христос, који га и крсти и даде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.” Оптужене за ово оне бијеху бачене у исту тамницу, где их св. Прокопије учаше вјери Христовој а нарочито томе како ће примити вијенац мученички.

Зато се у чину вјенчања брачних помиње св. Прокопије, поред боговјенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена су касније страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође повјерова у Христа, те свих 13 буду погубљене.

Када св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све биједне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Хришћанство сија до скончања времена. Св. Прокопије преминуо је у Кесарији Палестинској 21. јула 303. године.

Свети Прокопије спада у ред “огњених светаца” у које се убрајају још и Свети Илија и Огњена Марија. У неким српским крајевима сматра се да је овај дан погодан за свадбе, јер свети Прокопије походи и благосиља младенце. Традиционално, сматра се да овај дан није добар за купање у ријекама и другим текућим водама. Каже се: “Ни у гору, ни у воду”. Избјегава се чак и сахрањивање. У старини су Срби рудари сматрали овог светитеља својим патроном. Сматра се и заштитником дјеце. Славили су га каменоресци и бунарџије.

Слично, пошто је ријеч била о благом свецу који је увијек видио само оно најбоље у људима, на данашњи дан се избјегавају свађе и псовање што се нарочито допада мамама које ове добре навике и иначе покушавају да усаде дјеци.

По свим српским крајевима постоје разни обичаји и вјеровања у вези овог празника и придаје му се велики значај, иако није уписан црвеним словом у календар. Постоје и породице, додуше ријетке, које славе св. Прокопија као крсну славу, пише БН.