“Копати ову земљу је исто к’о копати у живој стијени.” мислио је Трифко док је равномјерним ударцима мотике покушавао окопати своју њиву, препуну камена.

Застаде. Руком обриса знојно чело, тешко, са пуно муке отпухну и загледа се према селу гдје је његова оронула кућица још на криво стајала, пријетећи да се једном, а то може бити сваког часа, обруши па да тако остане и без крова над главом као што је остао без жита у амбару.

Жена му данима мијеси хљеб од кљенове коре, сијерка и мало испрошеног комшијског жита. Дјеца танких ножица и надутих стомака данима чувају овце гладна, уши им се перутају, доктор Зупанчић каже од недостатка некаквих минерала.

Тако је увијек било од када памти. Вазда борба, терет, мука и чекање новог жита које често побаци и чекања дуванске ваге када дуван често оде у нижу класу па од исплаћеног новца једва плати порез. А онда! Онда се зајмљује да се прехрани. Некад у српској банци ако се директор смилује па се од камате сломије док дуг не поврати или пак у комшилуку, али онда га срамота убије по плећима горе од банкарског интереса. Нешто пара намакне од продаје јагњади, али сваки новчић на дуг оде. Истина је да дугове враћа, некад касни, али дужан никоме остао није. Знају то комшије па му зајмљују, дијелом из самилости дијелом из Божијег страха јер у цркви поп казује да невољнику ако можеш, гријех је одбити руку спасења.

Тако Трифко живи годинама, од када је угледо свјетло дана и од када је први пут засисао млијеко из увелих груди покојне мајке.

Поново диже мотику и јако удари њоме у тврду земљу за коју су увијек казивали да јој “фали само једна киша” и давала би меда и млијека. Само та киша никада не падне и земља остаје јалова, да једва поврати сјеме којим се засије.

Сви су му помогали, само Шћепан најбогатији човјек у селу није и то не што то Шћепан није хтио, него што Трифко никада није скупио довољно храбрости да у њега, тог мргодног повратника из Америке зајам затражи.

А мораће, већ дугује већини комшија, а онима којима не дугује, срамота га тражити колико је зајмљивао у њих.

Али, ко ће са Шћепаном крпе парати!

Шћепан је у Америци био 20 година, радио најтеже послове, силазио у рударска окна, обилазио градилишта широм далеке обећане земље. Силан новац је уштедио а када се вратио силне читлуке купио. Остао је исти као што је био прије одласка у Америку. Господско одјело није обукао, још иде у шалварама и огрће се бичаљем. Његова чељад бијелог хљеба не гледају, за Шћепана је то беспотребно разбацивање. Хљеб је исти, какав је год. Ако ошље мало боде непца, нема везе, казује Шћепан. Од црнога хљеба се очврсне, од њега чељад науче да је донијети хљеб за софру озбиљна работа. А од бијелог, од њега мушко постане фићфирић, а женско каћиперка, такви ако имају рода и порода он је обавезно туњав и сав некакав никакав те се на њима обично лоза угаси и породично име умре остајући записано само у црквеним ћитабима.

Шћепан је твд на динару, није да не позајмљује, али причали су му други, од његовог погледа и његовог ћутања, док му “ишћеш” облива те хладан зној и некакви трнци и дамари играју по теби, па кад изађеш из његове куће са позајмљеном свотом осјећаш да те жрвањ млио и ко да су момци на тебе мјесто на мјешину скакали на павловданском дернеку.

Мисли му прекиде сунце које је брзо замицало за брдо. Дан се кратио, кући га сигурно нестрпљиво чекају да ставе на синију убогу вечеру. Полако је ходио, носећи мотику на рамену. Срце му је зебло, мислећи како да смогне снаге и од Шћепана затражи зајам. Вечерас ће то урадити, нема ферка од чекања. Ако се буде скањивао, још ће га виши страх обузети, па новац заискати неће, а пријеко је потрбан. Највише гладној дјеци. Да им узме жита, мало мрси, да се окрљају и приповрате од глади и сиротиње.

Вечерао је ћутке, танку и посну чорбу са покојим пребијеним зрном кукуруза и тврди хљеб од кљенове коре, сијерка и зајмљеног жита. Гледао је дјецу, мршаву и тужну како срчу оно мало варенике што је жена умузла у коза, краве су давно засушиле. Без ријечи је устао, огрнуо се бичаљем, ставио капу на главу и изашао на изван.

Погледао је ка небу. Мјесец је сијао, звјезде трепериле, негђе у даљини пас је завијао, а његово срце је морила зебња и питање, како у мргодног Шћепана новац затражити а остати жив.

Покуцао је на врата Шћепанове куће, од тамо је само чуо његов ледени глас

“Ја”

“Помаже Бог на ови дом” рече док је улазио

Таман су завршавали вечеру, Шћепанова мајка Ђогуша устаде, како је по обичају да се пред мушким чини, а Шћепан му одговори, мирно готово незаинтересовано

“Добра ти срећа” и нехајно показа руком на шчемлију за синијом. Добро је, позвао га је да сједне.

“Жено, ракију и бедрицу” гласно заповједи Шћепан

Жена покорно похита да испоштује Шћепанову заповијед а Трифко се невољно спусти и сједе на шћемлију.

Док му је тучио ракију и потом нудио чашицу, Шћепан га је својим леденим очима испитивачки гледао.Затим насу и себи, подиже чашу и наздрави

“Живио, у добри час!”

“Бог те живио” одговори Трифко.

Шћепан узе бедрицу, дохвати нож и поче резати кришке меса.

“Ну, јами, не стиди се!” стаде га нуткати.

Чинило се Трифку да је прошла вјечност од када је помолио у Шћепанов дом, већ се почео знојити, већ су му почели играти дамари свукуда по тијелу баш као да је неко хиљаде мрава пустио по њему. Ћутали су тако који трен, ништа се није чуло, а онда, попут ножа, металним гласом Шћепан прекину тишину

“Којим добром Трифуне?”

Ледени глас препаде Трифка, као да му је зарио нож у срце, оно се спусти до табана. Ни сам није знао откуда му храбрости да мирно изговори

“Треба ми пара на зајам Шћепане!”

Шћепан га погледа, па се кисело насмија

“Велиш пара?”

“Пара, Богами!” одговори Трифко.

“Досле у мене ниси тражио. Шта ти би данас?”

“Мука! Мука и невоља мој Шћепане! У других сам се назајмљивао па више срамота да идем и просим. У тебе нисам…”

“Добро, добро!” прекиде га Шћепан

“Казуј колико ти треба и кад ћеш враћати”

“Три хиљаде а вратићу ти до Аранђеловадана. Биће вага у дуванској а биће и дебели јањци кад се врну са јесеништа па ћу узет коју пару за њих.” одговори Трифко, готово у једном даху

Шћепан мало оћута, скупљених обрва погледа Трифка и проговори

“Причају за мене да сам тежак на динару, и у праву су. Јесам, тежи само од Бога према нерадницима и хунцутима. Кад зајмамим хоћу да ми се врати дуг. Знам и пребит’ дужника кад врда са враћањем. Са мном нема шале. Рад сам глобу платити због дегенека, но да неко мисли да сам кењац и магарац. Чуо си да ја не узимам интереса на дате паре, то је јазук и велики гријех. Ја парама помажем раднике и сиротињу јер је севап то чинити. Ти си сиротиња па ћу ти зато и дати. Маме! Донеси 3000 из баула!”

Старица полако устаде, смјешећи се, припоможе се штапом и оде до просторије у којој је био њем ђевојачки сандук, Трифко је чуо окретањ кључа у катанцу и шушкање новчаница, затим старица Ђогуша са осмијехом се врати, носећи новце у руци. Даде их Шћепану, а овај их не бројећи пружи Трифку

“Ето, па до Аранђелова дана!”

Док је излазио из Шћепанова дома, видио је крајичком ока како се стара Ђогуша тешко придиже, што је био обичај кад мушко излази или улази у кућу. Био јој је захвалан због тога. Њено поштовање ублажило је мало срамоту коју је га је стискала пред тврдим Шћепановим погледом и леденим ријечима. Трифко се осјећао као да га је жрвањ млио и као да су момци мјесто на мјешину на њега скакали на павловданском дернеку, али као и сваки сиромах осјети олакшање када је дошао до новца.

Година је издала. Кише су изостале, жито није савило класове, дуван је оболио а међу овцама на планини појавила се болест.

Аранђеловдан се примицао, а Трифка је морио ужас. Новце Шћепану да врати не може. Оно мало што има није ни фртаљ дуга. Али шта да се ради. Јадну капу у жалосну руку па код Шћепана на страшни суд. Нека га бије, тако је право. Пристао је на услове, Шћепан није интереса тражио, па се сада ваља пред њим појавити и истину казати. Разумјеће Шћепан, а можда и неће?

Покуцао је на врата Шћепанова дома. За чудо, одговори му жемски глас

“Ја”

Када је ушао у кућу виђе да осим Шћепанове мајке која је под свјетлошћу уљане лампе сукала неки стари џемпер, никога другог нема

“Помоз’ Бог Ђогуша! Да ђе су ти чељад!”

Чим га угледа, Ђогуша се са муком устаде, како је ред када мушки улазе у кућу

“Добра ти срећа мој Трифко. Нема нико, отишо је Шћепан са свима у тазбину. Од шуре му се мали жени, па отишли у сватове! Него, сједи, сад ће кафа и ракија!”

“Пусти Ђогуша, велика је мука.”

“Шта је мој Трифуне?”

Није околишао него одмах започе.

“Ти знаш да сам зајмио паре од Шћепана. Рек’о их вратити до Аранђеловадана а ево Аранђел иде а ја пара немам. А не знам како ћу Шћепану на очи са фртаљом дуга!”

Ђогуша га је гледала погледом препуним топлине и смјешила се.

“Колико пара си зајмио мој Трифко?”

“Три хиљаде моја Ђогуша!”

Старица се диже, припоможе штапом и изађе из просторије. Чууо је окретање кључа у катанцу, чуо је шушкање. До мало се Ђогуша врати носећи новце у руци

“Ево мој Трифуне три хиљаде па ти врни паре Шћепану на Аранђеловдан. И да си јадан никоме не казуј, но кад узмогнеш врати мени да нико не зна! Жива глава дугове враћа!”

Раде Ликић/Naša Hercegovina