Легендарни Милан Живадиновић преминуо је данас у својој 77. години, сазнаје Објектив.

Популарни Жива се родио 15. децембра 1944. године у Београду и оставио је неизбрисив траг у српском фудбалу.

У изузетно богатој тренерској каријери водио је велики број клубова и репрезентација. Био је тренер у јуниорима Црвене звезде од 1977. до 1979. године. Први тим црвено-белих водио је од 1992. до 1994. године и освојио један национални куп 1993. године, када је Звезда против Партизана у другој утакмици финала стигла до трофеја бољим извођењем пенала. Популарни Жива је тада у финишу меча на терен послао резервног голмана Милана Симеуновића, који је постао јунак утакмице, када је одбранио ударац Мијатовића, а затим реализовао последњи шут за освајање трофеја.[2] Био је тренер Звезде у тешком времену за државу, када је свим клубовима било забрањено учешће у Европи због санкција. Жива је био један од заслужних за долазак Дејана Савићевића у клуб, а забележио је и највећи број вечитих дербија као тренер Црвене звезде у последње две и по деценије, рачунајући и ревијалне мечеве, који су играни у то време.

Поред Звезде, у тренерској каријери водио је још Нови Сад, суботички Спартак, Рад, Сутјеску, Сакаријаспор из Турске, Будућност, Приштину, нишки Раднички, Ал Шахаб, ОФК Београд, Аполон са Кипра, Ал Наср, Обилић, Саба Батери, са којим има освојен Куп Ирана 2005. године и Чангша Ђинде из Кине. Био је селектор младе репрезентације Југославије. У периоду од 1998. до 1999. водио је национални тим као селектор на шест утакмица у време када је репрезентација била шеста на ФИФА ранг листи. Остварио је учинак од три победе, два ремија и једног пораза, а остаје забележено да није изгубио утакмицу у квалификацијама за Европско првенство (све три победе), и то у време када је репрезентација због политичке ситуације играла мечеве ван Србије и Црне Горе. Водио је још и националне селекције Ирака, Јемена, Гане и Мјанмара.