Гојко Борозан (61), власник је ћевабџинице “Гоја” у Љубићкој 4, београдској улици у којој је пре тринаест година покренуо сопствени угоститељски објекат обојивши га бојама родног Мостара и Вележа, клуба за који никад није престао да навија.

Ту, у његову ћевабџиницу у Београду, данас долазе људи различитих профила, започиње Гојко разговор, духовито се надовезавши – углавном они који имају пара и знају шта желе.

Иако је у априлу 1993. године, као и многи други Мостарци, напустио свој град и насеље Бијели Бријег, којем још памти све улице и бројеве, ‘мостарство’ није напустило њега. Оно још кормилари његовим сећањима у којима се дубоко усекао прератни Мостар, за који ће Гојко Борозан рећи у разговору за Н1 Сарајево да је био најбољи на свету, непоновљив и неупоредив с било којим другим градом.

“Ми нисмо одлазили на годишње одморе јер нам је било жао да пропустимо нешто у Мостару. И ову сам ћевабџиницу увукао у тај предратни Мостар, да се осећам као да и данас живим у њему док овде дочекујем и испраћам госте”, прича Гојко присећајући се и Вележових турнеја које је у стопу пратио заједно са Рођенима, страственим навијачима овог – широм Југославије познатог – радничког фудбалског клуба који нема, каже, алтернативу ни данас када га град у којем живи и у којем проводи време дели од мостарског травњака на којем ФК Вележ поново показује снагу и враћа стари сјај.

“Тамо где се родиш, ту ти ваљда и срце остане”
“У Мостару су неки навијали за Партизан, неки за Звезду, неки можда за Динамо или Хајдук, али сви они су навијали и за Вележ. То је било тако”.

“Тамо где се родиш, ту ти ваљда и срце остане. Тако је и мени срце остало у Мостару. Како год окренеш, нигде није било боље. Никад на дуже од десет дана нисам отишао из Мостара. У ово доба године бих се купао на градском базену, а на Радобољи сам научио да пливам. А о Мостару није могуће мислити без Вележа јер нам је Вележ био ‘све на свету’, и због тога ме данас кад чујем да се Вележ пробија, то право радује”, прича мостарски угоститељ у Београду Гојко Борозан, подсетивши да су неки Мостарци навијали за Партизан, неки за Звезду, Динамо или Хајдук, али да су без изузетка сви навијали и за ФК Вележ.

“Све се вртело око Вележа. И ја сам тренирао у Вележу, а кад бих купио лопте на Вележовим утакмицама помислио бих да је цели свет мој. То је било равно остварењу сна. Жао ми је што се десило то деведесетих што је посејало несрећу. Нико то није могао да сања – вазда сам ишао и на једну и на другу страну, нико те није питао ни ко си ни шта си. Али рат је чудо, тешко ми је о њему причати. Није ме раздвојио од мојих другова у мислима”, каже Гојко Борозан, звани Гоја, показујући прстом према Вележовој фудбалској лопти коју су му поклонили пре непуне две године.

На сликама, које висе на зиду, осликан је предратни Мостар. А Мостаркама и Мостарцима – који данас живе у граду на Неретви – поручује да их све поздравља и да не искључује могућност свог повратка у родни крај у некој скоријој будућности.

До тада, повремено ће му се враћати. Баш као што најављује да ће то учинити и овог лета.

(аутор: Никола Вучић)/ N1