“

Павле Вуисић је био српски глумац. Рођен је у Београду 10. јула 1926. године.
Студирао је право и све до почетка педесетих огледао се у новинарству (Радио Београд). Непуну сезону глумио је у Панчевачком позоришту, истовремено је статирао на филму Чудотворни мач (1950) Воје Нановића и безуспешно покушао да се упише на Академију.
Снимио је велики број филмова и телевизијских серија. Није имао формалног глумачког образовања. Био је глумац широког дијапазона, те глумио у разним улогама.
Учесник је борби на Сремском фронту. Живео је у Београду са супругом Мирјаном.
Млађи брат Душан Вујисић је био такође глумац.
Филмску каријеру отпочиње 1950. године у филму „Чудотворни мач“ Воје Нановића. Убрзо након те улоге добија главну улогу у Нановићевом филму „Три корака у празно“ (1958). За ту улогу добија Златну арену на фестивалу у Пули.
Већ од 1957. почиње сарадњу са бројним редитељима, играјући разноврсне улоге. Глумио је у више телевизијских серија (Сервисна станица, Више од игре), а Камионџије су му донеле посебну популарност.
Рођен је као Вујисић, али се потписивао као Вуисић јер га је нервирало слово Ј у презимену.
Надимак Павла Вуисића је био Паја, али и Паја Чутура по истоименом лику из серијала Камионџије.
Није имао успеха у покушају да се упише на глумачку академију.
Био је боем и особењак посебне врсте (слободно време је проводио на реци Сави, далеко од друштвене и културне јавности, никада није изговарао текст како је написан, није прихватао своје материјално учешће у филму, непрофесионалност, губљење времена, свој је рад наплаћивао одмах).
Награда „Славица“ филмског фестивалу у Нишу, чији је Паја био један од добитника, преименована је њему у част и данас носи његово име.
Двадесет једну годину после Павлове смрти, 2009. године је објављен документарни роман о његовом животу. Романсирана биографија аутора Александра Ђуричића носи наслов „После фајронта”.
Преминуо је 1. октобра 1988. године од карцинома.
Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Славни глумац изненадио све тестаментом који је оставио

Наиме, он је на парчету папира написао:

– Тестамент Павла Вуисића, рођеног од мајке Радмиле и оца Миша, који дана првог новембра 1982. године, при чистој свести и здравога ума саставља ову поруку. Мирјани, жени ми, све што имам за случај да одапнем, остављам, с тим да разумно распрода или отуђи имовину моју, односно своју, а ако не буде у стању да имовином располаже, да то само суд може урадити. Мирјана, ако после мене остане, има да ме сахрани са свим адетима и честима цркве православне, са шест попова да се пред мојим телом виде и чују. Сахранити ме има у гробницу нашу, говор посмртни или слично да се чуо није. Овијех шест попова (које за инат хоћу) да све оно што се око гроба ради, раде и шуте. Шуте (ћуте).

– Пошто мислим мрети, што бих и онако све ово писао, још да вас замолим да ми никакав комунист ни говора, али нити једне речи не проговори, јербо ћу се у гробу преврнути и не само преврнути, већ и устати из гроба да га ноћу морим и да му, њему и свима, колико их је на свету, је*** матер… Павле Вуисић, својеручно, латиницом, пред смрт, кад-тад.” – стоји у тестаменту који је објављен у биографији Павла Вујисића “После фајронта”, аутора Александра Ђуричића.