Чим је на територији некадашње Краљевине Југославије почео Други свјетски рат, тада тек седамнаестогодишњи Владимир – Владо Шипчић добровољно се пријавио за војску у касарни у Пљевљима. Од тог тренутка се пуних 16 година од оружја неће одвајати.

Рођен је 12. маја 1924. године на Дурмитору, у селу Мала Црна Гора, и као дјечак је од старијих научио како да барата оружјем. Имао је четворицу браће: Михајла, Жарка, Симу, Радоја и сестру Видосаву. У дјечачким данима је највише волео да одлази у лов на Дурмитору.

По пивским селима се причала легенда да је Владо знао убити из пушке орла док је у лету. На зборовима где су била надметања младића у бацању камена са рамена, вучење конопца или рвање, није му било равног. Завршио је основну школу иако за књигу није превише марио. Када је стасао за средњу школу, одустао је од даљег школовања не желећи да изгуби слободарски живот горштака.

Владов отац Митар је био учесник свих ратова од 1912. до 1918. године за ослобођење српског народа од османлијских, аустроугарских и бугарских освајача, као и за стварање прве јужнословенске државе на Балкану.
Владо је израстао у корпулентног младића који, када се пријавио за војску, није био наклоњен ниједној политичкој опцији. Пре рата је гајио извесне симпатије према комунизму, али ће свој став у кратком времену у потпуности променити.
На почетку рата провео је неко време са партизанима и четницима још док су они били заједно. Учествовао је у тринаестојулском устанку 1941. када су квинслишке снаге у Црној Гори прогласиле независност под италијанским патронатом. Устанак је учинио да се скоро читава Црна Гора ослободи од окупатора, али само накратко, јер је већ у августу 1941. окупаторима стигло велико појачање.

Према сјећањима његових сабораца, после инцидента у јесен 1941. године када су партизани заробили италијанске војнике, Владо се успротивио начину на који су се опходили према ратним заробљеницима.

Сукобио се и са партизанским командантом који му је одузео пиштољ који је Владо узео од заробљеног италијанског официра, јер је веровао у старо неписано правило “ко зароби, његово је”.

У исто вријеме се разочарао и антисрпским идеологијом коју су пропагирали комунисти. Одлучио је да напусти партизане и прешао на територију Херцеговине где се прикључио четницима. Са својих 17 година био је најмлађи припадник четничке бригаде.

У Херцеговини су у то време страдали многи Срби од усташке руке, па је подигнут народни устанак. Како на Дурмитору и у околини након слома јулског устанка још није било великих сукоба, Владо Шипчић и бројни други Пивљани су у Херцеговини приступили батаљону којим је командовао Спасоје Дакић.

Партизани су 1943. године искористили капитулацију Италије и успјели да се врате у Црну Гору. Једног септембарског јутра, у праскозорје, упали су у кућу Митра Шипчића, Владовог оца, везали њега и његовог брата Драга и одвели их са собом на Жабљак. У затвору су Шипчићи, уз друге партизанима нелојалне Србе, били мучени од стране комуниста и на крају одређени за стрељање као “великосрпски хегемонисти”. Отац је стријељан на Жабљаку, његово тело је бачено у јаму названу “пасје гробље”, а Владов стриц је убијен приликом покушаја бекства.

После убиства оца и стрица Владо је чврсто ријешио да се свети партизанима док је жив. То је врло ефикасно и брутално спроводио. Након рата је, наводно, по локалним причама, разоружао и до гола прву партизанску патролу која је кренула да га тражи и пустио их уз поруку комунистичким комесарима да ће крваво платити за смрт његовог оца и стрица.

Владо је током рата постао један од најбољих бораца Фочанске четничке бригаде. Бранио је српски народ од усташа и комуниста на тромеђи Србије, Црне Горе и БиХ. Његови ратнички успеси постали су легендарни у том крају. Крај рата је дочекао као прекаљени борац и подофицир Југословенске војске у отаџбини.

Зарекао се да се неће никада предати партизанима као што су урадили многи четници након заробљавања генерала Драже Михаиловића 1946. године. Наставио је да се бори заједно са Божом Бјелицом и Српком Меденицом. Њих тројица су, на челу последњих група четника од око 30 људи, ликвидирали бројне чланове комунистичке партије од којих су неки током рата, прије преласка у партизане, били усташе.

Удба, тадашња тајна полиција, организовала је велику потеру за Шипчићем и његовим саборцима. Открили су пећину у којој се са својом групом скривао након што га је одао један рођак. Припадници Удбе опколили су скровиште са свих страна, у размјени ватре је погинуло неколико удбаша и четника, а Владо је успио да се спасе скочивши у Тару са велике висине. Припадници Удбе били су убјеђени да је том приликом страдао. Владо Шипчић је поштедео живот свом рођаку јер га је, кажу мјештани, мајка Вида заклела да му се неће светити.

Наредних година организоване су бројне потјере за Владом Шипчићем и његовим преосталим четницима. Њихова сналажљивост, одлично познавање терена и подршка локалног становништва их је увијек извалича из проблема. Успјешно су се скривали по планинама, шумама и пећинама годинама послије Другог светског рата.

Према књигама у којима је забиљежен његов герилски начин живота и легендама које су се препричавале, Шипчић се појављивао изненада, брзо је дјеловао и нестајао, па га је народ називао горским вуком. Био је неповјерљив, опрезан и оштроуман, захваљујући чему је успео да избјегне бројне заседе.

Божо и Српко су због издаје погинули 1951. године, а Владо је са неколицином четника наставио борбу. Није успео да освети Српка Меденицу, али је зато казнио Стоју Голубић, љубавницу Боже Бјелице која га је предала комунистима. Убијена је метком испаљеним у чело на народном сабору у источној Босни. То је било велико понижење за полицију и власти које су 1955. године прогласиле Влада Шипчића државним непријатељем број 1. и организовале огромну потрагу за њим.

Шипчићеву четничку групу су ликвидирале јединице државне безбедности ФНРЈ у јулу 1957. у околини Пљеваља. Тада је имала само седам чланова. Владо Шипчић је по једној верзији убијен у сукобу на планини, а по другој на железничкој станици 29. јула 1957. са својом вјереницом Аном Војиновић, са којом је наводно покушавао да побегне у Француску. Званична смрт никад није потврђена, па се у његовом крају верује да је можда успео да побегне.

Постоји легенда да је средином деведесетих година у кафану у Плужинама коју је држао Владов рођак ушао лијепо обучен господин и тражио газду. Како газда није био ту него неким послом отишао за Никшић питали су шта да кажу ко га је тражио. Кратко им је одговорио рођак из Америке и изашао из кафане, никад се није сазнало ко је био тај човјек (тако каже легенда).

Занимљиво да мајка Вида када је видјела Владов леш није хтјела да носи црнину што се да тумачити као знак да то није био Владо.