Комшије Бошњаци зидају православни храм

САНСКИ МОСТ – Дугогодишњи сан мјештана села Доња Трамошња да добију своју цркву полагано се претвара у јаву, јер су радови на изградњи тог вјерског објекта у поодмаклој фази.

Ово живописно село, удаљено петнаестак километара од Санског Моста, ушушкано је у брдовитом шумском пејзажу, а до њега води уски макадамски пут.

Село се налази на подручју Федерације БиХ, док је сусједна Горња Трамошња у Републици Српској, тако да два села раздваја невидљива међуентитетска линија.

У периоду прије рата мјештани Доње Трамошње за своје вјерске потребе користили су православну цркву у комшијском селу, а прије неколико година дошли су на идеју да саграде властиту цркву. Она се гради у тзв. руском стилу, с препознатљивим куполама, а мјештани поносно кажу како ће то бити један од најљепших православних храмова на овим просторима.

Иако се у послијератном периоду у село вратио веома мали број повратника, много је оних који данас живе и раде на свим странама свијета, али родни крај не заборављају.

Управо су они највећи донатори, а један од таквих је и Миле Јовишић, који деценијама живи и ради у Аустрији, а за изградњу цркве осигурао је највећи дио средстава.

„Родно село заборава нема. Овдје сам се родио, направио прве кораке у животу, провео незаборавно дјетињство и младост. Жеља нам је увијек била да имамо цркву, а из нашег села има још финансијски јаких људи који су подржали ову идеју“, каже Јовишић.

Додаје како је идејни нацрт и изведбени пројекат објекта израдио архитекта из Украјине, а занимљиво је да су за изградњу цркве ангажирали фирму и мајсторе Бошњаке из сусједног села Кијева.

Један од најстаријих житеља села Томислав Бореновић каже како је био ред да послове изградње понуде најближим комшијама.

„Иницијатива за градњу цркве потекла је од наших ентузијаста, а темељи се на постојању једне богомоље у давној прошлости и ми смо жељели да оживимо успомену на та древна времена. Људи се данас окрећу вјери, а градитељи су Бошњаци и то говори да смо ми рашчистили с неким ружним стварима из прошлости. Ми смо можда могли одабрати неког нашег, тако да кажем, али ред је да се прво понуди комшија“, каже Бореновић.

Парох томинске парохије, којој припада Доња Трамошња, Невен Маринковић каже како црква има велики значај, јер је она мјесто окупљања и дружења вјерника.

„Она је подстрекач за повратак, да се сви овдје окупљамо, јер простор гдје не постоји богомоља, гдје се не чује звук звона, осуђен је на пропаст. Ми не желимо да пропаднемо, већ желимо да ова црква буде наш залог за бољу будућност“, каже Маринковић.

Попут многих других села, и Доња Трамошња је похарана ратним вихором, па се од шездесетак домаћинстава, колико је некада постојало, вратило тек тридесетак повратника. Највећи проблем мјештана је стара и дотрајала инфраструктура, као и немогућност запослења, па се већина повратника бави пољопривредом и сточарством.

Највећи број бивших мјештана данас живи и ради широм свијета, али родни крај не заборављају, а о томе свједочи и изградња цркве која ће носити име по ширитељима вјере и просвјетитељства Ћирилу и Методију.

Независне