Обиљежена 80. годишњица страдања српског живља у Берковићима и Дабру од стране усташке НДХ.

Служењем парастоса и полагањем вијенца на спомен – обиљежје страдалим, обиљежена је 80. годишњица страдања српског живља у Берковићима од стране усташке НДХ.

Након парастоса присутнима се обратио Раденко Којовић рекавши:

„Данас смо на овом светом мјесту. Данас се молимо за покој душа оних чије су кости овдје сахрањене. Данас се молимо за покој душа оних чији овоземаљски остаци, завршише по шипражју, јамама и јаругама Херцеговине. Данас се сјећамо овог, али и свих стратишта. Данас, прошло је 80 година, обиљежавамо најјезивије дане Берковића, Дабра и мјеста до Неретве. И данас као у јуну 1941. питање ЗАШТО? Коме је криво дијете од годину дана? Коме је крив комшија код кога си до јуче долазио као у своју кућу, јадао му се, позајмљивао брашна? Шта ти је крива комшијина жена и кћерка, које су ти пуно пута уморноме скухале кафу, уточиле чашу ракије и питале јеси ли гладан… Шта те је нагнало, која је музика тих дана свирала, како Скоко рече „КРВАВО ХЕРЦЕГОВАЧКО КОЛО“ Шта је у питању? Велике идеје, снови о новом царству, геополитички интереси? Творци тих идеја без комшија, нису их могли реализовати. На Балкану без комшије нема злочина. Шта комшију тјера на комшију? До јуче ти није сметао, лијепо се слагали. Гледао га као комшију, а то што је Србин – православац, занемаривао. Одговарало ти, на Божић, крсну славу код комшије отићи и почастити се. А он код тебе долазио на Бајрам. И на једном икона и православље постадоше вододјелница. Шта комшију тјера на комшију? Кућа, имање, жена или нешто друго? Коло се колало, играло се, а коло се и разиђе. И данас Херцеговина пуста, у њој мање народа него икада. Сви насједосмо на приче и лажи. Умјесто слагања и разумјевања, језива дешавања. А иза свега остаје празнина. И као народ искусили смо све до данашњег дана. Гдје год нисмо имали државу, какву такву, ту нас временом нестаде. Подјеле стижу једна другу. Ту десетак метара од овог мјеста гдје стојимо је споменик жртава комунистичког терора. Гдје су њихове кости? Сатрте, разбацне, понеко од родбине их кришом пренио и сахранио. И свака нас подјела кошта. У резултату куће затворене, срушене, полусрушене, њиве не обрађене… Ово данс не треба бити ритаул, већ наук. У нашу свијест треба да буде уткано, то да је Јасеновац највећи српски град, да су јаме Лике и Херцеговине, највећа српска села, да су Прeбиловци, Бивоље Брдо и стартиште на Берковићима небески градови. Данас се молимо Богу, да се не понови оно због чега смо ту. Молимо се Богу, да не заборављамо, да у своје сутра уткамо јуче. Нека живи православље и српски род“

Heregovac.net/ Бојан Самарџић