У Југославији је у периоду од 1941.-92. снимљено више од хиљаду филмских наслова, а носталгија за бившом државом данас егзистира кроз кинематографију, која је била јединствен спој идеологије, провокације и специфичног виђења сексуалности на великом платну.

Иако се Југославија почела распадати недуго након Титове смрти, формално је њена дисолуција започела 25. 6. 1991. године, када су Словенија и Хрватски сабор прогласили независност од СФРЈ. За много штошта се може рећи да у бившој држави није ваљало, али је неоспорна чињеница да југославенска кинематографија држи наша колективна сјећања на окупу.
Поред интимних тренутака, прошлост призивамо и преко незаборавних сцена играних филмова, који су “пловили” кроз доминантне жанрове партизанског филма, комедије и црног таласа.

Завидну продукцију Југославија дугује филмофилу Јосипу Брозу Титу, који је у покретним сликама препознао моћни алат за подгријавање идеологије, прије свега партизанским филмом, неком врстом домаћег вестерна, који је величао идеале и тековине антифашистичке борбе.

СНИМИО ДРУГ ТИТО!
Човјек који је волио филмове: Кинематографија као опијум за народ
Инсерт из филма “Маратонци трће почасни круг” (1982.)
Инсерт из филма “Маратонци трће почасни круг” (1982.)
И данас се у свакодневном говору ситуације описују и коментирају реченицама из популарних филмова. Од “Валтера” па до “Маратонаца” балкански менталитет и преокупације се дају сликовито описати преко реплика изврсних сценарија југословенских аутора. У периоду од 1941-1991. снимљено је преко хиљаду наслова, а одлазак у кино је представљао јединствен доживљај, тим прије што су југославенске наслове препознавали престижни свјетски филмски фестивали, али и Америчка филмска академија.

Први југословенски филм који је награђен Осцаром био је анимирани филм “Сурогат” (1961.) Душана Вукотића, поријеклом из Билеће, а номинације су “покупили” филмови “Цеста дуга годину дана”, “Девети круг”, “Три”, “Скупљачи перја”, “Битка на Неретви” и “Отац на службеном путу”.

*ерем вам се у тон филм!

Управо је филм Слободана Шијана “Маратонци трче почасни круг” (1982.) показао шта се догоди када изум филма стигне у малу средину, у којој су односи поприлично контаминирани нетрепељивошћу. Шијан је сукоб урбаног и руралног дочарао и једним од најдуховитијих југославенских филмова, насловом “Ко то тамо пева” 1980. године.

РЕПЛИКЕ КОЈЕ НЕ БЛИЈЕДЕ
Филм којем се смијемо 40 година: „Ко то тамо пева“ је предвидио распад Југославије
Препознатљива сцена из филма “Валтер брани Сарајево”
Препознатљива сцена из филма “Валтер брани Сарајево”
Прави куриозитет југославенске кинематографије јесте чињеница да је она изњедрила један од најгледанијих филмова свих времена. Био је то “Валтер брани Сарајево” Хајрудина Шибе Крвавца, који је захваљујући огромној популарности у Кини, по неким процјенама виђело више од милијарду људи. Његова популарност не јењава ни данас.

О ВЛАДИМИРУ ПЕРИЋУ
Сто година од рођења Валтера, ратника који је постао филмска легенда и синоним Сарајева
Ипак, нису сви аутори били у присној вези с комунизмом, па су својим филмовима отворено критизирали поприлично ригидни систем када је у питању слободно изражавање ставова о социјалистичком самоуправљању. У Југославији је власт одлучила забранити оне филмове који јој нису били по вољи, а то су углавном били филмови црног таласа, који су проговарали о томе како у Југославији нису баш свима “текли мед и млијеко”. Аутор “Пластичног Исуса” Лазар Стојановић је завршио у затвору, а једини судски забрањен филм била је психолошка драма “Град”, која је поред опсцене сексуалности проговорила и о поремећеној перцепцији стварности. Пресуда је донесена у Сарајеву 1963. године, а укинута је тридесет година касније.

У кину се није могао гледати ни филм “ЊР – Мистерије организма” Душана Макавејева, у којем Милена Дравић игра дјевојку заљубљену у руског клизача, који јој главу одрубљује клизаљком. Отворена критика комунизма завршила је “бункерирана”, између осталог и због чињенице да је проучавао везу између комунистичке политике и сексуалности.

Отворена критика комунизма била је могућа тек након Титове смрти, па је један од највећих југославенских хитова “Сјећаш ли се Доли Бел”, југославенско политичко испирање мозга успоредио с хипнозом. Снимљен у Сарајеву по сценарију Абдулаха Сидрана, постао је култни филм генерације осамдесетих година, а потом је 1985. године исти аутор написао филм “Отац на службеном путу”, који је инспириран животном трагедијом његовог оца и његовим одласком на Голи оток, гђе је боравио као политички затвореник.

40 ГОДИНА ОД ПРЕМИЈЕРЕ
„Хоће ли у овом граду сунце икад засјати како треба“: Сјећате ли се ви Доли Бел?

Филмска југоносталгија и данас је присутна код нешто старијих гледатеља, оних који имају довољно година да се могу сјећати времена када је одлазак у кино представљао јединствен догађај, иако се тамо сједило на дрвеним столицама и слушао не тако савршен звук. Југославенска кинематографија је била аутентична и занимљива управо из разлога јер се није покушавала допасти западу, црпећи енергију из ферментиране стварности у којој смо живјели, у којој можда није било изобиља, али је сасвим сигурно свакога дана, у сваком погледу – било душе.

Кликс