У пролеће 1908. године Алекса Шантић (1868–1924) је приспео у Београд. Била је то година у којој је Аустроугарска припремала анексију Босне и Херцеговине којом је званично владала још од Берлинског конгреса. За разлику од ранијих посета Београду и Србији, Шантић је овога пута дошао одевен у херцеговачку народну ношњу. Циљ му је био да скрене пажњу јавности на тежак положај Босне и Херцеговине и челични стисак Аустроугарске који се у то време непријатно осећао и у Београду.
Шантић је важио за наочитог човека који се у јавности међутим држао доста скромно и повучено. Ипак, у херцеговакој ношњи коју су красили златом извезени прслук (џамадан) и свилени појас (тараболос) Шантић је у Кнез Михаиловој улици деловао као оличење мушке лепоте. Савременици су писали како је Шантић прав као бор, свежа и ведра лица, танких гаравих бркова над руменим уснама и топла погледа. Када се током 1908. шетао улицама Београда пролазници су застајкивали и освртали се за њим. То је важило и за жене и девојке па је временом и самом Шантићу постало непријатно.
Једног дана Шантић је кроз Кнез Михаилову кренуо ка Теразијама спремајући се да посети Министарство просвете које се тада налазило на познатом тргу. Друштво му је правио стари познаник Бранислав Нушић, познати шерет. Нушић је све време задиркивао Шантића…све док песник није одговорио:
„Ама не гледају оне мене, већ ово шарено одијело на мени…“
Нушић није попуштао: „Ама какво „одијело“. Дај ти мени да га ја навучем, па да видиш хоће ли се за мном окренути.“
„Хоће, како не!“
„Хоће, дабоме, али да се насмеју, а не да се диве…можеш мислити какав бих ја изгледао као Херцеговац!“
Шантић прасну у смех и настави пут са Нушићем.

Урош Миливојевић/Nasa hercegovina