Ако хоћете да осудите некога, без суђења и без пресуде, осудите га на дуго чекање са неизвесним исходом. Ако је заборав најгори облик смрти, онда је чекање на нешто што волите најгори облик живота. Чекати дуго, само са трачком наде да ће дугачак и самотни пут на крају имати срећно одмориште, то живот чини великом муком, макар био успјешан и богат славом и женама, какав је био Андрићев.

Болешљив и усамљени дјечак, сироче поред живе мајке која га је, послије ране смрти његовог оца, морала дати тетки и течи у Вишеград, вазда је остао затворен и срамежљив када су емоције биле у питању.

Мајке је остао жељан читавог живота, гајио је огромно поштовање за њу, младу удовицу која је морала да се због немаштине одрекне и љубави свог детета. Гајио је и љубав, али не ону праву, доживљену синовску љубав која памти мирисе и топлину мајчиног скута, него више љубав самилосницу, разумјевање и учествовање у несрећном животу жене која му је, чудним и замршеним судбинским путевима, додјељена да му буде мајка.

Чини се, кад се погледа на повелику плејаду жена које су прошле кроз живот Иве Андрића, да су му и друге жене некако судбински долазиле. Никада се није превише трудио око њих, а неке су му биле одане и вољеле га до краја свог и његовог живота.

Већина је била безимена. Дискретан и тајанствен, као да се самом себи извињавао што је био привлачан лијепим дамама; није откривао њихова имена и спаљивао је писма оних за које се зна да су постојале, неке дуже а неке сасвим кратко, неке запамћене а више њих само као одјек нечега што је, младом и згодном дипломати и књижевнику, морало да западне као усуд.

После сиромашне и болешћу начете младости, после мариборског казамата у коме је провео годину дана као политички затвореник по повртаку са студија у Кракову, живот младога Ивана (тада се још потписивао као Иван) добија сасвим другачији правац. Његов ментор и човјек који му је, буквално, спасио живот интервенишући за њега, најзаслужнији је за тај срећни обрт. Професор, др. Тугомир Алауповић се заузима за интелигентног а болешћу начетог младог писца који је на њега оставио дубок утисак. У октобру 1919. године постављен је у Београду за чиновника у Министарству вера.

Иако задојен Босном која је остала да живи у сваком дјелићу његовог бића, Београд и Иво су се завољели и пригрлили одмах. Намјестио се он у београдским књижевним круговима као дјелић слагалице која је недостајала. Милош Црњански и Станислав Винавер су му били не само колеге по перу него и присни пријатељи. Млади а пуни талента и енергије која је врцала из њих, образовали су књижевни кружок који се сакупљао у кафани Москва.

Тамо се окупљао цвет тадашње београдске интелигенције, а са њима и девојке које су се отргле патријахалној представи дјевојака-удавача и биле слободних мисли и понашања за оно време: скраћивале косу, шминкале се, читале, интелектуално расправљале са мушкарцима а неке, богами, и пушиле дугачке и танке цигарете, саблажњиво за оно време!

Некако у то време и у таквој атмосфери појавила се и Вера Стојић, жена која је на најнесебичнији начин волела Андрића, видјела у њему великана и када то није био нити вјеровао да ће бити. Била му је пријатељ, сарадник, другарица, дружбеница, после његове смрти и извршилац тестамента, добра вила која је бдјела над њим а никада га није имала само за себе. Извјесно је да нису били само пријатељи. Она је њему била ослонац али не и љубав, а он је њој био све на свету. Иако се у свему ослањао на њу, никада јој није посветио ниједно дјело, за њу је имао поштовање али не и љубав. Велико поштовање и уважавање као замјену и извињење што је није могао вољети.

Одмјерен и лијепог држања, вриједан и одговоран, Иво Андрић је напредовао у каријери. Већ 1920. бива постављен при Посланству у Ватикану, а наредне године као вицеконзул у Грацу.

Тако почиње његова дуга и успјешна дипломатска каријера. Током службовања по посланствима и конзулатима у разним европским престоницама, сретао је жене; боље речено, оне су сретале њега. Он је био мало емотивно заинтересован, није се везивао ни за једну. Живот му је био испуњен послом, а празнину која је постојала у дубини његовог самотног карактера испуњавао је писањем.

Није Иво Андрић био ни уображен ни надобудан. И у то вријеме је био лијепих манира, способан да води сваки разговор са лакоћом; увијек је веома полагао на одјећу и уредност у појави, господштина је избијала из њега као да није био сиромашни босански дјечак одрастао на обалама Дрине у Вишеграду.

Године беспријекорног рада у дипломатији донијеле су му круну у каријери када је, 1939, постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.

У то вријеме је већ имао неколико објављених збирки приповједака и пјесама у прози, као и први део триптиха Јелена, жена које нема. За овај омаж тајанственој жени која постоји само у машти и сновима писца, али постоји тако да прожима сваки тренутак и сваку мисао, прво се мислило да је пишчева фантазија. Међутим, како је Јелена добијала нове описе чежње и недостајања које је болело са страница књиге, постало је јасно да она није митска творевина него неко чије физичко одсуство из живота оног ко је писао представља жељу која замјењује све друге жеље и стоји на улазу тог срца као стражар који никога не пропушта унутра. Тек много година касније откриће се ко је Јелена.

Са Милицом Бабић – Јовановић и њеним мужем Ненадом Јовановићем Андрић се упознао још у Београду. Везивало их је босанско поријекло и љубав према књижевности. Милица и Ненад су били познати пар у Београду и њихов салон је био вазда отворен за писце и умјетнике. Нису имали дјеце и призивали су и вољели друштво. Обоје лијепи и образовани, били су добри гости и домаћини интелектуалним круговима престонице.

Овај млади и наочити пар долази у Берлин на захтјев амбасадора Андрића. Ненад добија посао у посланству а Милица улогу домаћице на пријемима, с обзиром да је амбасадор неожењен.

Извесно је да је ова веза била дубоко емотивна али и платонска. Вјероватно је за то заслужна Милица, која је у свог мужа била заљубљена као, уосталом, и пола женског Београда.

Иви Андрићу нису били страни излети са удатим женама, па чак ни скандали. Један такав је потресао београдску чаршију 1925., када су из масонске ложе “Препород” били искључени Иво Андрић и Густав Крклец. Иако су масонска браћа заклета на ћутање, ипак је разлог процурио на улице и сазнало се да је Иво имао аферу са Персидом, женом свог кума! Данима су брујали салони по граду, што је резултирало Крклецовим разводом од супруге. Иво је са кумом изгладио односе много година касније, објашњавајући да је страст која је букнула између њега и Персиде “обичан летњи пљусак, како дође, тако и оде”.

Оно што је тај исти нестални и ненамјерни заводник осећао према супрузи свог колеге није никако била страст. Била је то љубав, прва и једина у његовом животу, она која оставља белег и пре него се оствари.

Није Андрићу службовање у Берлину било лако. Дошао је дан пред Хитлеров рођендан, који је прослављен великом ломачом на којој су спаљене књиге које су оцењене као неподобне. Ужаснут вандализмом тог чина а обавезан да му присуствује, као ђаче је узео једну књигу са згаришта и сакрио под капут. Биће велико изненађење за када открије да је књига збирка песама Штефана Крауса, аустријског нацисте рођеног у Босни, његов првијенац “Каинов ожиљак”.

Ово је само један детаљ који довољно говори о свакодневним инцидентима који су се догађали у срцу њемачког Трећег рајха, у предвечерје рата каквог свијет још није видео. Није Иви, слободоумном и правдољубивом, било лако да сакрије своје људско негодовање и свакога дана навлачи пригодну маску дипломате. Тражио је да се разријеши дужности и премјести за Београд али му није одобрено. Стога, по функцији, присуствује потписивању Тројног пакта што је увек сматрао мрљом у свом животу, приватном животу обичног човека, патриоте.

Те двије берлинске године биле су и службено и приватно тешке за човека који је морао да игра двоструку игру и скрива праве емоције, како у служби, тако и у кући. Са брачним паром Јовановић био је пријатељ, писао је писма где год би путовао, писма насловљена на обоје а потписивао их са: Иво, мандарин. То је била његова и Миличина интерна шала када је службено требало да посети Кину. Поштујући осјећања жене коју је волио, можда још и више јер му је била недостижна, чиста и поносна у својој улози беспријекорне супруге и друга свом мужу, Андрић је у Милици видео идеал: лијепа, образована, топла и одмјерена, окренута свом човјеку иако је добро знала каква осјећања је пробудила у другоме. Два мушкарца заљубљена у исту жену, мучни а нераскидиви троугао љубави, осјећања дужности, зависти, чежње и чекања, чекања…чекања без наде и јасно изречене жеље, шта је то што би требало промјенити, а опет са једином жељом да се буде једно са вољеном женом.

Јелену, жену које нема исписале су године самовања по безименим и неважним женским загрљајима, оним који не доносе љепоту жељеног додира, који не значе ништа, чак ни број. Сви се стопе у безгласни крик за неким кога нема а морао би бити ту.

Три деценије чекања, колико ту има дозивања, радости жељеног сусрета и дрхтаја што му та жена не трчи у загрљај, него је тај “сусрет највечи на свету” (Дучић, “Пољубац је сусрет највечи на свету”) резервисан за неког другог. И тако годинама, деценијама.

Судбина им је дала да буду заједно када су се страсти утишале под сиједом косом и када њихов додир одавно није имао младалачку енергију. Страст је одавно потрошена, разливена по бесплодним загрљајима и веома плодним дјелима. За Милицу је остала чиста љубав, прекаљена у тридесетогодишњем чекању да је назове својом.

Заједно су били на додјели Нобелове награде, признања које је више потресло и одушевило све друге него самог писца. Кажу да је вијест о награди примио готово равнодушно, журећи кући где га је чекала Милица да заједно раде. Он да пише, а она да исцртава и креира чудесно маштовите костиме за Народно позориште. Кажу и да је била права чаробница да од старих чаршава и џакова прави хаљине и велове, да их боји, прекраја, ради заједно са шваљама и радницима.

Две танане и умјетничке душе сједињене у дуго очекиваном заједничком животу. За Иву Андрића је то било као она библијска реч, “Нека буде свјетлост. И би свјетлост.”

Свјетлост на дугом, тамном и мучном путу чекања са неивесним исходом.

Десет година свјетлости а онда потпуни мрак. Милица умире 1968. а Иво одлази за њом. Остаје Иво Андрић, књижевник, нобеловац, вазда ћутљив и повученији него што је икад био.

Отишао је за њом после седам година.

Оставио је много дјела и једну реченицу која све објашњава:

“Љубав је кад ти и сам поглед на вољену особу измами осмех.”