Прије ти је женско чељаде било баш ко марвинче.Чим за себе сазнаш, сазнаш и за јаде, ал’ други је то вакат био. Ја мој синко… уздахну и загледа се у даљину.

Баба Милуша старица у касним осамдесетим, бистрих очију попут најљепшег планинског потока и исто тако бистрог ума.

Коса уредно зачешљана, уплетена у двије плетенице испод мараме. Вољела сам да гледам како се чешља, радила је то полако са пуно пажње, чешљом који је са обје стране имао зубце. Око врата ниска Охридског бисера, коју је добила од најмлађег пасторка и коју никад није скидала.
Кошуља на бене, тако је звала туфне. Сукња плисирка, шарени приглавци од тревире и зепе.
Увијек је била беспрјекорно уредна.
А лице као порцулан и то онај најфинији са неког Европског двора, лијепо глатко, а са сигурношћу знам да га је само једном намазала и то у позним годинама када је први пут отишла на море са дјецом (сином и снахом) и „планула“, о томе је увијек причала кроз смијех. Иначе је била прави мајстор у збијању шала на свој рачун.
-Вели Мирко неке године, ајде мамо с нама на море, ја се испрва нећкала ко бива, а ишло ми се, нијесам никад.
Фино ми било, сједем ја умочим ноге у воду оно сунце грије, а мени годи, ко велим да ми ову реуму извуче из кошчурина, вико је Мирко додуше иди мамо под сунцобран изгорићеш, ја одем мало, али љепше ми кад сам на сунцу.
Вако виж мене били неки Србијанци, чујем ја они један говори ал ће ова баба да најебе, тако је реко да простиш.
Мислим се у себи мрш ћаћа те јебо, што ћу најебати, мени никад љепше у животу није било, кад увече мој синко, не могу ја ничим планула ко лила Петровданска, водили ме доктору, темпаратуру добила, ма о јаду забавила и себе и њике. Мазали ме накијем помадама, више ти никако нијесам из оте куће изишла, ал’ битно је да је гузица видла пута и мора. Није ти све за свакога.
Ја мој синко тако је то било. Смјешкала се сјетно.
-Од кад сам промилила радила сам, отац нас гонио, волио попит, покој му души, пргаве нарави био. Вазди љут, вазди му неко крив за нешто, а неимаштина била велика.
Једно вече дође кући весо, вели мајци нема више дуга Марковићима, био сам са Станком, оће да жени сина па вели, ако ти је која од шћери стасала да то ријешимо, обећо сам му Милу, договорили смо све.
-Дијете је она још, рече мајка тихо, само што је петнесту узела. И ти си се њенијех година удала, ништа јој фалит неће, иде у домаћинску кућу. И не пуни јој главу будалаштинама, већ је спреми како доликује, рекао је гласно.
Мајка је ућутала.
-Тих дана глава ми је била баш ко кошница, не мереш мисли уставит, а неки страх ми се увуко у кости, никад ни прије ни пошље таки страх осјетила нијесам. Ко дијете пусто, ја…уздахнула је. Мајка ме миловала, ко никад раније, ко јатка знала у каке јаде идем.
Ја момка нијесам знала, али сам чула мајку и стрину како причају, да је ваљан како мене сигурно не би запо и да му нешто фали док се жени из сиротињске куће.
Кад сам видила сватове преко поља, ја ти се синко мој попнем на вр’ трешње, ето ти младе, засмија се. Мислим се у себи само ме мртву одавде морете скинути.
Сватови се испоздрављаше, пуна авлија, још нико није примјетио да ме нема, кад наста ти гунгула, узодаше се отац и мајка, сватови се ускомешаше, кад моја сека виђе ђе сам, ја јој нашаретих очима да шути, али она ко дијете, мало, мало па погледа у трешњу.
Видјеше ме и остали, прво су ме молили да сиђем, убјеђивали, обећавали, ја нећу да чујем, онда су почели пријетити, отац је галамио, мајка молила, велику сам им срамоту таден нанијела, али дијете била шта ћеш, док завика барјактар, пуштите је ево има још цура, водићемо ову млађу, ми брез младе кући не идемо!
Ко да ме гром погоди, шта сад? Гдје да ми воде моју Јоку, она двије године млађа. Шта ћу сиђем. Одведоше ме.
Тамо пуна кућа чељади, свекрва ми даде сито да бацим на кров, ја максуз подбацим, ко чула да ако сито не остане на крову неће ни млада у кући, пусто дијете.
Младожења, шути и пије, љут. Први дан ,а жена га обрукала побјегла на трешњу, видим ја црно ми се пише.
Разиђоше се сватови, опет оста пуна кућа чељади, а онај стра’ у мени расте ли расте, дрхтим ко прут.
Једна јетрва ми приђе, млада и она мало старија од мене, помилова ме по руци, не бој се вели, полако, привићеш се, тек тад видјех да јој је усна отечена и да по лицу има убоја.
Стресох се од неке студени.
Ја…уздахну, грдан вакат је то био за женску чељад.

-Ја мој синко тако је то било, удадоше ме брез моје воље.
Одвојише нас у накав собичак, не дам ја њему прићи убих ногама, он срећа добро попио па се ја некако одбраних.
Сјутри дан устадосмо, пуна кућа чељади једва попамтих ко је ко.
Сви наки намргођени, мрзовољни, галаме, не умију фино причат, ух кад се сјетим и сад ми се дроб окрене.
Јетрва Зора је имала малог Милана од двије године, он ми је био једина разонода у тијем данима, а њу је кукавицу ђевер Радо, туко за све живо, највише ради оне матерешине, ја јес и поган била, налет је не било, права анатемница. Само потпиривала.
И мене је мој туко, али није ме крв обљевала ко Зору, додуше ја нијесам шћела ни шућет, ни њему ни матерешини му.
Говорила ми Зора, шути бона Мило убиће те, а ја мислим у себи да оће Бог и то дат умреш и нема те, вако живиш, а опе’ те нема. Ја…
Само је најстарију јетрву, свекрва вољела биле из истог мјеста, озда из Лука. А нас двије прогонила кроз иглене уши, опе’ мене није кол’ко Зору. И опе’ је Зора пред смрт изгледала, тако то Бог уреди. Кажу да је дуго била на постељи, жива се распадала, али мој синко ко како радио тако и патио.
Брзо сам занијела моју Савку, повраћала, свијест губила, али ко те пита на њиву и ради.
Једном сам Зору затекла виж бунара, Бог ме убио ако таден није шћела скочит, приђем јој полако, она плаче сва црна ко чивит, убио је они катил. Вели оћеш ми Мило на Милана пазит, ако ми шта будне, велим нећу Зоро. Она се брецну.
Нећу, велим, ако шта са себе урадиш дијете ће ти остат сироче, она вјештица ће га одгајат и биће гори од Рада, причаће му да си била манита и да га нијеси вољела док си се убила. Ја више не могу Мило, загрли ме кукавица црна, ко да је сад гледам, а сузе ко ријека теку и њојзи и мени.Ја мој синко поган вакат био.

Дани су се вукли споро, сваки грђи од грђег.
Домаћинска кућа, како је мој отац говорио, а више сам пута гладна легла но сита. Док се мушкиње наједа, нама ако шта остане- остане. Пу отац их јебо.

Савку сам једва родила, у длаци ми живот осто. Нико јој се вала није обрадово, ко женско пусто, па ни ја, Бог нека ми опрости, дијете сам била.
Вољела сам је пошље ко очи у глави, али вазди ми на уму било женско-родило се да се пати.
Овог мог срећа кроз мало притисло дрво у шуми док су рушили, на мјесту мртав осто.
Да је гријех јесте, али мени кад чух ко да лакну мало. Боже ме опрости црнину сам носила, а нимало га жалила нијесам, истину ти зборим. Било ми свеједно, да је сто гријехова нека је!
Туди сам била још пола године и вратила се својима. Опе’ брука. Ја шташ таки вакат био, уздахну.
Жао ми било једино Зоре што оста у онијем јадима, нијесам јој могла помоћи, али била сам јој ослонац док сам тамо била. Пошље сам је виђала понекад код цркве, није ми смјела прићи, само ме гледала, кукавица црна, она никад бијела дана није видјела, така је и у гроб отишла, кака те колијевка заљуља, така те мотика закопа. Ја мој синко.
Њу вала, несретницу, никад сунце огријало није.

Ево нам неко иде, идер види ко је, чују се кола.
Испред куће се заустави црвени голф изађе човјек средњих година, насмијан има ли ми бабе Милуше, ооо Милуша, Милушаааа!
-Ма ко је то изађе баба у веранду, а ти си шта се дереш отац те јебо!

НАСТАВИЋЕ СЕ