Осамдесетих година, тачније 1988. године негдје на тромеђи БиХ, Црне Горе и Србије, ловци су у чопору вукова угледали дјечака који се кретао четвероношке. Вукове су убили, а дјечака ухватили. Тијело му је било прекривено ранама и огреботинама, био је неухрањен, модар, није знао причати… Нису знали ко је, одакле је, чији је, ништа. Дали су му име Харис Пућурица. Смјештен је у централно прихватилиште за дјецу и омладину у Београду, гдје је остао до 1992. године. Тада је стигла заповијед да се дјеца враћају у оне центре из којих су дошла. Харис је враћен натраг у БиХ. О његовом кратком и необичном животу снимљен је филм „Ничије дијете”, редитеља Вука Ршумовића, који је на фестивалу у Венецији побрао симпатије публике и три награде.

Харисово поријекло је остало мистерија. Можда се једноставно одшетао ка шуми од родитеља, можда су га мјесецима тражили и нису успјели пронаћи. Можда је био остављено дијете, а можда су родитељи имали саобраћајну несрећу, а он је једини преживио и изгубио се негдје у густим шумама. Можда… Нико га није тражио, а није ни он. О његовом животу зна се само онолико од кад су га пронашли па до дана када је као прилично социјализовано дијете, четири године касније напустио београдско Централно прихватилиште за дјецу и омладину. Име су му дали ловци и тако му одредили и нацију и вјеру. Одакле је дошао и гдје је послије отишао и данас је мистерија. Неки тврде да су чули како је погинуо негдје на ратишту у Босни. Углавном, никад се више није јавио ником.

Треба поменути да је сама социјализација у Дому ишла јако тешко. Није се бојао људи, али јесте технологије. У почетку је одбијао кухану храну и јео с пода или канте за смеће. Није имао хигијенске навике. Често су га налазили у чучећем положају испод стола. Након много труда успио је научити говорити, а послије и читати и писати. Упркос свему дјеца су га прихватила и помагала му на све начине. Враћен је тамо гдје је пронађен. Обукли су му униформу и послали га у шуму. Имао је тада 17 година и више се није вратио. Ту је затворен круг његовог живота. Кажу да га је убио залутали метак, а ко зна, можда још и данас плеше са вуковима. Дјечак коме је вук био човјек, а човјек вук.

(фотографија је из филма „Ничије дијете“)